Slavko Novaković, novosadski krojač, veliki je zaljubljenik u zanate i čini sve da sa svojim kolegama usmeri što više mladih da dođu do poštenog i sigurnog hleba.
Srbiji ima 220 hiljada preduzetničkih firmi. Najviše je trgovačkih radnji, nešto manje ugostiteljskih, a najmanje zanatskih. To su sve male firme ali ako svako zaposli dva, tri radnika dođe se do cifre od petsto, šesto hiljada ljudi i isto toliko porodica koje mogu da žive od preduzetništva.
To je računica Slavka Novakovića, novosadskog krojača koji odoleva „zubu vremena” u svom zanimanju. Kineska roba, „sekondhend”, italijanski tekstil ili onaj novopazarski velika su konkurencija, ali „ako si dobar majstor, posla uvek ima”.
Slavko je zaljubljenik u zanatstvo, a radnju je nasledio od svog oca. U poslednje vreme se i angažovao i postao predsednik Udruženja zanatlija Novog Sada. Preko „Balkanske konferencije” i još nekih projekata koje finansira Evropska unija odlazi u inostranstvo na seminare da se upozna sa načinom obrazovanja zanatlija u evropskim državama, a najimpresivnije utiske donosi iz nemačkog Koblenca koji je nezvanična evropska prestonica šegrta i kalfi.
Zagovornik je dualnog obrazovanja u školama koje bi trebalo da krene 2019. godine. Dotle, svi se nekako snalaze i pokušavaju da organizuju u okviru privatnih škola uz državnu pomoć tromesečne ili šestomesečne kurseve za zainteresovane nakon kojih polaznici mogu nastaviti da se usavršavaju i nadograđuju.
A u Koblencu u internatu više od 1.600 šegrta sprema se za razne zanate. Kompanije ih ne tretiraju kao đake već radnike, lepo ih plaćaju, nešto manje od zaposlenih, ali osim plate imaju i sva ostala prava iz radnog odnosa.
– Kada sam prošetao internatom vidim na jednim vratima piše „kovačnica”. Pomislio sam na čekiće i nakovnje a unutra mladi sede za kompjuterima i prave nacrte. U sledećoj učionici druga grupa je sklapala modele od drveta i papira a u tek trećoj sam uočio strugove i ostale alate koji su podsećali na nekadašnju kovačnicu. Sada je sve digitalizovano a od nekadašnjeg zanata ostalo je samo ime. Danas se kovači školuju kao veliki majstori koji će biti potrebni industriji u mnogim gradovima Evropske unije. Na drugom mestu, u velikoj hali, imao sam prilike da gledam kako se uče da prave put od kocki kao u našoj Skadarliji. U Evropi ima dosta starih gradova i zato je to znanje potrebno, kao što je recimo i veština restauracije bavarskih kuća. Svi su ti zanati jako važni, Nemci to znaju, oni su zanatska zemlja, država jakog srednjeg sloja, i kod njih se može mnogo naučiti i o dualnom obrazovanju koje je već uvedeno u zemlje istočne Evrope – prenosi svoja iskustva Novaković.
Novaković bi voleo da i kod nas ima više takvih kovača, ali i tesara, varilaca, mesara koji kad završe školu postanu gotovi majstori, spremni i za najveće kompanije.
– Pravi majstor se uvek dobro plaća, samo se nekvalifikovani radnici ne cene dovoljno – veli Slavko i žali za vremenima kada je naš sistem bio primer mnogim istočnoevropskim zemljama koje su prepisivale neka rešenja iz našeg obrazovanja učenika u privredi. Čak nam i Nemci danas priznaju da su i oni prepisivali neke odredbe popularnih „ŠUP škola”, to jest škola učenika u privredi. Na to nas stalno podsećaju i motivišu da se vratimo tradiciji u ovoj oblasti koju smo negovali pre uvođenja „šuvarica”, tj. usmerenog obrazovanja.
Novaković navodi neke naše dobre primere: Elektrotehnička škola u Novom Sadu otvorena je uz pomoć EU, i to sa jednim odeljenjem. Danas je „porasla” na tri, a deca imaju puno praktične obuke koju izvode u „Elektrovojvodini” i još nekim kompanijama.
Među trenutno najomiljenijima su škole za frizere. One najelitnije pohađaju vrlo talentovana deca, pa čak i neki odlični učenici. Najbolji đaci stizali su na međunarodna takmičenja, a mnogima su po završetku škole roditelji pomagali da otvaraju „frizeraje”, objašnjava Novaković.
Još jedan primer: portir iz jedne novinske kuće ostao je bez posla i morao je da se prekvalifikuje. Pošto mu je deda bio stolar otvorio je i podrume i tavane, pronašao stare alate i sada je dogurao do hale od nekoliko desetina zaposlenih koji izrađuju kancelarijski nameštaj za izvoz.
U mnogim gradovima otvaraju se na svakom ćošku pekare. A među vlasnicima pekara ima i nekadašnjih bankarskih činovnika i pripadnika sličnih zanimanja koji su se morali snalaziti kada su na njihova preduzeća stavljeni katanci.
Ne kaže se džabe – svaki zanat je zlatan. Ko zna šta donosi sutra?
Slavko je optimista. Svi zanati su korisni, kaže, za sve ima mesta. A na pitanje kakva je budućnost krojačkog zanata odgovara u istom, optimističnom tonu. Primerom iz Nemačke.
– Tamo sam ušao u jednu krojačku radnju i pitao sam kolegu kako opstaje? Vidim da ima dosta jeftine robe, da se mnogima odela ne isplati popravljati. On mi kaže da će uvek biti klijentele za dobre krojače jer imućniji ljudi, posebno oni iz sveta velikog biznisa ili umetnosti žele da imaju originala odela, pa i frakove koji su im potrebni za određene svečane prilike. To su skupa odela i izrada košta od petsto do dve hiljade evra, bez materijala. A takve klijentele ima i kod nas. Zato nikada ne treba reći da zanati izumiru – uveren je majstor Slavko Novaković.
