„On je mnogo fin, k’o neka žena, ma nikad se neće oženiti“, kaže to jedna mamina prijateljica za sina njenog brata koji ima 39 i žene ni u priči. Rekla žena to i ostade živa. Pitala sam je da li to znači da je finoća u današnje vreme, osim što je ugrožena vrsta među vrlinama, još i slabost, mana pa i neka vrsta bolesti? Da li se fin i kulturan čovek danas smatra budalom?
Gospođa se samo nasmejala i promenila temu, ali meni je finoća ostala u glavi. Setila sam se čuvene rečenice koja je obeležila moje odrastanje: „Nije teško biti fin“. Setila sam se bontona, setila sam se kako su nas učili da starije treba poštovati, pomoći im kad je to potrebno i uvek se sa „Dobar dan“ obratiti komšiji. Ja nisam mnogo matora, kada se onda sve ovo poremenilo?
Uvek je bilo nevaspitanih ljudi. I u prošlom veku, u svakoj naciji i instituciji.
Ali kad smo počeli fine i smerne ljude da nazivamo budalama? Kako jedan fin čovek ne može da nađe devojku, i kako će ga to svi u životu prevariti ako je fin? Kad su oni nadrndani „znaš li ti ko sam ja?“ tipovi postali osobe koje želimo za muža, brata, sina, druga pa i komšiju?
Pored svega što u današnje vreme nama roditeljima otežava vaspitanje dece, sad je još pogrešno učiti ih i fini da budu. „Ma uči je bre da niko ne sme da je dira i da uvek vrati kad je neko udari“. Čula sam to mnogo puta kad je vaspitanje moje ćerke u pitanju. Super, kažem ja, hajde da je naučim da se bije jer ako nauči da vrati, vrlo brzo će prva zadavati udarac. Borimo se protiv vršnjačkog nasilja? Volela bih da mi „pametni“ ljudi onda objasne kako ćemo to uspeti ako deci od malih nogu objašnjavamo kako da uzvrate udarce i kako da gaze sve da bi došli do cilja?
Finoća, kultura, ćutanje onda kada nema šta da se kaže, osobine su koje po svemu sudeći zaslužuju posetu psihologu. Pametni ljudi se sve više stide svog znanja, a budale nikad nisu bile glasnije. Bojite li se ishoda? Nema potrebe da se bojimo. Ali malo finoće i dobrote nikad nije na odmet.
