Profesor dr Jovo Radoš do sada je, kako sam kaže, objavio 20-tak knjiga, a u našoj sredini poznat je kao naučnik, pedagog, sportista, ali, kako bi oni koji ga bolje poznaju rekli, i narodni mislilac.
E, baš ta karakteristika vitalnog, a novopečenog penzionera, kome bi i danas retko ko dosta mlađi smeo da izađe na bilo koju crtu, kao da ga je nagnala da napiše i objavi knjigu koja svojim naslovom, „Srpska narodna filozofija“ zainteresuje onoga koji voli i može da misli.
– Ova knjiga proistekla je iz sa dejstva dve moje osobene i istinske ljubavi: filozofije, čiji bivstvujući smisao (u težnji za mudrošću) čini i određuje Eros i narodnih umotvorina – kaže Radoš. – Narodne umotvorine, na svojevrstan način, bude strast i nagon za razmišljanjem i umeju neodoljivo da podstiču duh na samorazgovor i dijalog sa oštrouminim i „filozofirajućim precima“.
Dakako, u tom međuodnosu filozofija je imala noseću ulogu kao moja profesija i zanimanje. Zajedno sa njom, ruku pod ruku, išli su i produktni narodnog uma, kao drago predačko nasleđe i zavet od koga se ne može pobeći. Spajala ih je i isprepletala nevidljiva i neraskidiva božanska veza, pa su se pojmovi filozofije i narodne filozofije, nakon čudnih nebeskih zapovesti i „došaptavanja“, našli sjedinjeni među koricama.
Radoš, između ostalog, objašnjava da dok su filozofske ideje crpljene iz filozofske literature i filozofskih promišljanja, saznanje o narodnom blagu je sticano u kući i van nje, među srodnicima i komšijama. Veli da je mnogo toga saznao od „zlatoustih staraca i smernih i pamtljivih starica“, kao i od drugih odanih čuvara srpske narodne tradicije.
Najviše ih je našao među onima koje je odnjihala „kamena kolijevka“, koji vode poreklo iz krajeva istočne (i stare) Hercegovine, tog neiscrpnog majdana „narodne filozofije“.
– Nekima od njih roditelji su bili savrmenici Vuka Karadžića, neki su bili nešto mlađi, ali su svi izvorno prenosili svojim potomcima mudrost življenja i razmišljanja ranijih „kolena“ – objašnjava profesor Radoš.
– Zato su mnoge njihove poslovične misli, kao i drugi sadržaji „nematerijalne kulturne riznice“, ostali u svom usmenom životvornom obliku do danas. Onako kako su ih oni prenosili i izgovarali, tako sam ih ja zabeležio. Tek na kraju, prilikom pisanja knjige, urađeno je njihovo poređenje sa odgovarajućim Vukovim zapisima, pa je označeno gde se oni, u potpunosti ili uz male različitosti podudaraju.
Verujem da će ovaj pokušaj misaonog i spisateljskog „spoja“ filozofije i srpske narodne filozofije biti na „polzu“ i dobrobit srpskom narodu i njegovoj duhovnosti – poručuje Radoš. Običan čitalac u ovoj knjizi može naći mnogo toga prepoznatljivog, poznatog iz sopstvenog života, ili iz priča predaka, pa ne treba da ga plaši pomisao na „filozofiranje“.
Istina je da Radoš pravi poređenja stavova najvećih filozofa u istoriji ljudske civilizacije, sa narodskim umnim mislima, ali to čini na jedan pitak način. Navodi primere u kojima će dosta njih pronaći misli i kazivanja svojih prijatelja, rodbine, komšije, kumova, pronaći poslovice koje se i danas kazuju, ili su se nekada kazivale… Objašnjavanje, primera
radi, zaključivanja po indukciji, navodi primer iz Gajdobre, a reč je o jednom dijalogu od pre skoro pola veka.
– Vršeći predano i strastveno svoja antroprometrijska istraživanja profesor Živojin Gavrilović obreo se jednog dana 1969. godine u Gajdobri – piše Radoš. – Nekoliko ljudi koje je najpre sreo, stisnuli su njegov dinamometar u brojčanim pokazateljima koji su bili blizu ili ravni pojedinim rezultatima veslača, članova naše tadašnje državne reprezentacije (veslači su najsnažiniji u stisku šake). A kada je ovaj merni instrument uzeo u svoju desnicu Nikola Grahovac, tada četrdesetpetogodišnjak, on je od snažnog stiska pukao. Nakon ponovnog dolaska i novog oprobavanja, dinamometar opet nije izdržao Profesor je tada oduševljeno uzviknuo:
– Nikola vi ste najjači čovek u Jugoslaviji! – Nisam, jači od mene je moj brat u Hercegovini – odgovorio je Nikola.
