Kad i kako porastu mamine princeze?

786

Kako dve žene mogu za desetak minuta razgovora sa teme o osmom martu preći na malo komplikovanije životno pitanje kao što je kad i kako shvatamo da smo odrasli? Vrlo lako. Mi žene možemo svašta, pa i za tako kratko vreme prečešljati teme muško – ženskih odnosa, emancipacije, dece, odrastanja, romantike…


Dan posle 8. marta, zvala me je drugarica. Uz prvu jutarnju kafu, drznula se da me pita šta mi je muž kupio za osmi mart.

„Ništa“, odgovorila sam joj. „Kako ništa? Dobro, znam da ti to ne slaviš, ali eto neki cvetić… Uf, ti ne voliš cveće, sad sam se setila“, kaže ona meni i pita jesam li dobila neku čokoladu ili tako nešto. Rekla sam joj da mi muž nije tu, da je na putu, ali da mi neće kupiti ništa ni kad se vrati jer je plata tek krajem meseca, pa ako nema za mnogo šta, nema ni za poklon. „Bože, Dragana ima li u tebi romantike neke?“, pitala me je, naravno sa osmehom. „Ma ne znam, prerasla sam romantiku, bar mi se čini da je tako“, odgovorila sam joj. „Stvarno, da li romantika može da se preraste, da li smo „odrasli“ onda kada nam više nije važan ni poklon, ni pojedini praznici pa ni sopstveni rođendani“, pita mene moja drugarica. „Divna si drugarica, samo ću ti to reći. Ajd ćao sad, moram da radim“, rekla sam joj i prekinula vezu.

Сродна слика
Foto: dvipiowa.org

Ne mislim da neko ko ima 60 godina pa i više ne može da bude romantičan, a u isto vreme i ozbiljan. Romantika ne može da se preraste, ali mnogo toga sigurno može. Ali kad se to desi? Koji je to momenat u životu kad kažemo sebi mrtvi ozbiljni „Gotovo je, nisi više dete“? Da li je to individualno ili postoji neki kalup u koji, hteli ne hteli moramo da se „uvučemo“ kako god znamo. Da li je to onaj dan kad se probudimo, vidimo da je napadao sneg i umesto radosti, osećamo nervozu i ljutnju jer više nema mame i tate koji čiste sneg već to moramo sami? Da li smo mi žene odrasle, savesne i ozbiljne od prvog dana trudnoće ili kako raste dete rastemo i mi?

Pokušavam da se setim kad sam ja doživela to prosvetljenje „sad sam velika“. Udala sam se sa 19, rodila sa 20, nemajući pojma šta je život. U muža sam bila zaljubljena, a tek sa godinama, uz gomilu uspona i padova, zavoleli smo se. Sada kada premotam film, posle devet godina braka, dvoje dece, jurnjave za diplomom pa za poslom, shvatam da su sve te godine bile začinjenje sa mnogo ljubavi i osmeha. I shvatam da sam tako odrastala.

Uz sve probleme, neplaćene račune, usrane pelene, učenje uz malo dete, borbe za posao, umela sam da sednem, zagrlim i ljubim svoju porodicu. Onda kad uz sve brige koje svako od nas ima skoro pa svaki dan, umete da „podetinjite“ bar na 15 minuta i pružite vašoj porodici osmeh i puno srce, odrasli ste.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here