Бачка Паланка је, упркос томе што је мало место, имала бурну историју. Дунав, на ком лежи овај мали град, био је сведок многих лепих, али и ружних тренутака. Наша данашња прича је о догађају из давне 1835. године, настала према сећању Јохана Флегла. Текст је превела дипл. инг Магдалена Франц, а објављен је у годишњаку удружења „Панонија“.
Када се приближава Божић, то божанско славље радости, тада ми сваки пут, нарочито када стојим на обали нашег Дунава, долази у сећање један тужан догађај, који сам као дете чуо од старих људи, причу која се стално преносила са колена на колено.
Било је то у лето 1835. године, дакле пре 186 година, када су се четири мадића, Сеп рибар, Ханс бачвар, Франц ковач и Михаел лончар из Паланке, где су изучавали своје занате, заједно упутила у туђину. У то време, углед у односу на „мајсторство“ је стекао онај који је након шегртовања као калфа провео у туђини (френд) две до три године праксе.
Тада у нашем крају још није било ни железнице ни пароброда, те су стога младићи – калфе узели свој ранац и кренули на пут користећи „само добре ципеле“. Циљеви оваквих путешествија су били градови и села у ближој и даљој околини: Осијек, Вуковар, Печуј и само ретко удаљени градови: Београд, Вршац, Загреб, Пешта, Беч или градови у Немачкој.
Од њих четири калфе – само Сеп је био Паланчанин, Ханс је био из Челарева, Франц из Обровца и Михаел из Бача. Пут их је водио преко Дунава и упутили су се узводно најпре према Осијеку. Било је лето и четири здрава и снажна младића су радосно уз песму и шалу пешачили кроз сунцем окупани предео.
И ако би им било драго да су могли остати заједно, морали су се у Осијеку растати, јер је ту само рибар Сеп нашао запослење. Тешка срца је он гледао како његови другари крећу даље на пут, али су међусобно дали обећање, да ће се за Божић поново видети код куће да би Христово рођење прославили у топлом породичном окружењу. И тако се и десило.
Када се приближавао Божић, три калфе који су нашли посао у Печују, упутили су се опет у Осијек, како би се заједно са Сепом, вратили у родни крај. Све је ишло добро. Уштедели су чак толико новаца, да су могли платити превоз поштанским кочијама од Осијека преко Вуковара до Илока. Журило им се јер нису могли дочекати, да после толико дугог одсуствовања, опет буду у кругу својих најмилијих.
Нису ни слутили које опасности непредвидива судбина за њих крије. Нису знали да ниједан од њих више неће бити у прилици да се врати на своје радно место. Страшна судбина о којој се у Паланци и околини дуго причало са страхом и тугом, јер им је пресудила на најгори начин.
Била је блага и сува зима тако да се путовање поштанским кочијама одвијало без застоја. До поднева на сам дан Бадњака су сва четворица стигла у Илок и са радошћу се приближили циљу свог путовања. Остало је само прећи Дунав и Сеп се већ могао бацити у наручје својих најмилијих, док су остала тројица после кратког пута могли бити у свом родном селу.
Од Илока за Паланку је саобраћала једна дрвена скела на весла и због празника, она је тај дан била пуна. Много кола и пуно људи је хтело да пређе на другу обалу. Зла судбина се поиграла и дошло је до трагедије. Пре него што је скела стигла на обалу Паланке, почела је да пропушта и пренатоварена скела је услед воде која је продирала, почела да тоне.
У паници, не размишљајући људи су се од страха бацали у хладне таласе Дунава, не би ли пливајући стигли на обалу и тако се спасли. Но многи нису никада стигли на сигурно, тако је 32 леша после неколико минута нестало у хладној реци. То је било ужасно и тужно Бадње вече у Паланци и околини, јер скоро из свих околних места је било утопљеника и њихови најближи су хитали према Дунаву где се десила несрећа.
