BAČ: Zemlja naša neverovatna čuda i lepote krije, blaga razna razbacana koja čekaju na nas. Gde god čovek da krene na kovčeg će naići. Lamentiram tako već dugo, a da su moja lamentiranja na pravome putu potvrdilo se i ove subote u poseti Baču. Zahvaljujući dobrostivosti Bojane Karavidić i njenom poznanstvu sa Slavicom Vujović imala sam to zadovoljstvo da mi u predenju priče o Baču pomogne niko drugi do direktorka Fonda „Vekovi Bača“ Vesna Glavočević.
U Baču se više od 10 godina radi na očuvanju i uvažavanju kulturnog predela, ne jednog objekta, ne jedne celine već celog predela Bača toliko bremenitog istorijom i nasleđem. Činjenica da je Slavica Vujović doktorirala upravo na na temu zaštite kulturnog nasleđa, iskoristivši mogućnost kada se na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu pojavila ta mogućnost pomogla je u mnogome projektu „Vekovi Bača“, projektu čiji je cilj mesto na UNESCO-voj listi svetske baštine. Kako je to objasnila sama Slavica Vujović najbolje je da pročitate u njenom intervjuu datom Korzo portalu pre tri godine. Da, da taj projekat traje i trajaće sve dok se cilj ne postigne.
Subota, 28. oktobar 2017. godine, kada sam ja stigla u Bač bio je što bi rekli pravi jesenji šućmurast dan, malo sunce, malo tiha, malo jaka kiša, malo oblaci, a vetar istrajan, ali kada slušate o vremenima prošlim i kada ispred sebe imate takvo bogatstvo, a sve to saznajete od nekoga ko je očigledno uman i posvećen i zna, oh toliko toga zna da je ovaj sajt mali za svo to znanje. Pogledajmo šta nam je sve gospođa Vesna ispričala dok smo obilazili kulturni prostor i spomenike u Baču.
LEPOTA ŽIVOTA: Put kroz vekove u Baču započinjemo ispred Franjevačkog samostana. Grešim li kada tako kažem?
Vesna Glavočević: Ne, naprotiv. Pogotovo za arhitekte i istoričare umetnosti ovo se iščitava kao neka knjiga. Ko razume da pročita sve te slojeve to je prosto fantastično. Od XII veka od kada je nastala pa sve do dana današnjeg crkva je imala svoj kontinuitet. Nikada nije bila rušena, u smislu da je morala biti obnavljana, nego je samo nadograđivana. Nit života je bila neprekinuta. Uvek je služila verskim obredima. Obredi su se vremenom možda menjali, ali prostor je ostajao isti.
Crkvu su u XII veku podigli Kanonici Svetog groba u Jerusalimu. To je bio viteški red i bili su čuvari groba u Jerusalimu, a jedan od njihovih puteva koji je vodio iz centralne Evrope išao je i uz Dunav. Jedna od maršuta je prolazila i kroz Bač, tako da je Bač bio jedna od tačaka na kojima su na tom putu pravili odmorišta. Ovde u Baču je čak jedno vreme bila i bolnica (1234. godine).
Kanonici Svetog groba jerusalimskog, ne Templari, ne Franjevci, već taj prvi monaški red koji je napravio tu jednu malu crkvicu koja nije bila tako velika i tako visoka kao ova. Sve je bilo mnogo niže i imala je onaj bačvasti krov, prava romanička crkva, sa romaničkim prozorima i nije imala zvonik.
Pričamo o karakteristikama romaničkog stila na prvobitnoj crkvici, neki delovi se i sada vide, poput apside, ali i tokom ovih najnovijih radova na obnovi crkve, otkrivenog romaničkog portala.
Da, to je baš zanimljivo. Dok su radnici mašinama skidali slojeve stare fasade oko sadašnjeg portala, Pater samostana je primetio nešto i zaustavio radnike. Krenulo se polagano i imalo se šta i videti. Romanički portal koji je dokazao i to da je crkva bila dugačka taman onoliko koliko je Evlija Čelebija u svom putopisu napisao 42 stope. Do sada se smatralo da je orginalna romanička crkva bila kraća i da je putopisac u svom maniru malo preterao. Svakako je bila prava jedna romanička, malo mračna crkva.
Kako je došlo do toga da Kanonici Svetog groba napuste crkvu?
Kanonici Svetog groba su crkvu držali sve do 1301. godine i onda se pojavljuju Franjevci jer dolazi do promena snaga u odnosu crkva-vladari. Tadašnji vladari su imali više pretenzija prema Franjevcima i sve što su mogli sve su podelili njima. Važno je reći da su to bili Franjevci ugarske provincije, ne današnji Franjevci.
Oni su od 1301. godine počeli da preuređuju crkvu. Da doziđuju, zida se toranj, crkva se gotizira, dobija gotske svodove i počinje da živi jedan drugi stil, jedno drugo vreme. Ugarski Franjevci su držali crkvu sve do dolaska Turaka 1526.
U doba Turaka opet je pretrpela izmene.
Za vreme Turaka, u tih manje od 150 godina koliko su boravili u Baču, bila je pretvorena u džamiju. Toranj je služio kao minaret, a unutra se nalazi mihrab (prostor u kome se čitao Kuran, prim. LŽ), i posuda u kojoj je sada sveta voda, a koja se nekada nalazila ispred džamije (danas crkve) koja je služila za obredno pranje.
Kako su se uopšte Turci obreli u Baču?
Kada su se Turci vraćali iz Budima, pošto su pobedili Ugare na Mohaču i Budim zauzeli reda radi, vraćali su se ovom bačkom stranom za Carigrad. U tom svom povratku sve našta su naišli su rušili i palili bez namere da tu ostanu već da samo unište hrišćansko stanovništvo koje je tu živelo. Tako su stigli i do Bača, a bačka tvrđava je bila nebranjena jer su kapetan i vojna posada tvrđave poginuli na Mohaču.
Za taj dolazak je vezana i zanimljiva priča o nazivu crkve koji se i danas koristi međ bačanima.
Za to doba vezano je dosta priča o Baču, a jedna od njih se odnosi i na lokalni naziv crkve ‘Crna crkva’. Mi je svi i dan danas zovemo Crna crkva.
Sve stanovništvo koje je preživelo (a čuli su da Turci dolaze i šta rade na tom svom putu), svi su se razbežali po atarima, močvari, šumama, a oni što su ostali u selu oni su se sakrili ovde u Franjevačkoj crkvi.
Iz turskih izvora, pisar koji je pratio Sulejmana na tom pohodu piše gde su sve bili i na šta su sve naišli, piše da su u Baču imali tako snažan otpor iz te crkve da su osam dana morali da opsedaju crkvu i da je tu poginulo više njihovih vojnika nego na samom Mohaču. Dalje piše da su posle osam dana konačno uspeli da savladaju otpor i da pobiju stanovništvo, a deo povedu sa sobom u ropstvo. Takođe piše da su u crkvi našli i ogromno blago i šta sve ne.
Sve je to malo preuveličano, ali ima očigledno i neke istine jer se ova crkva u narodu oduvek zove Crna crkva.
Crkva priča istoriju sa ovih prostora, a donekle je i kao udžbenik iz istorije umetnosti, pregled stilova srednjega veka.
Najbolje se smena stilova može videti unutar crkve, na tavanu.
Sam zvonik je na primer zidan kao neki primer donžon kule, a imao je pored i svog dvojnika. Po svemu sudeći samostan je bio mnogo više branjen, jer ta priča o Turcima koji opsedaju i ne uspevaju osam dana da osvoje crkvu sigurno ne govori o crkvi poput ove današnje. Nekada je oko samostana i crkve bio i zid, do skoro, ali sigurno je da su samostan i crkva bili mnogo bolje branjeni i više nalik utvrđenju.
Kada su Turci napustili Bač ko je preuzeo samostan?
Kada su Turci otišli, samostan su preuzeli Franjevci iz Bosne. To su opet pa drugi Franjevci od onih ugarskih pre Turaka, a oni su i danas ovde. Ovde su sada Franjevci iz Hrvatske provincije Ćirila i Metodija. Njihovo sedište je u Zagrebu i nemaju nikakve veze sa ovim našim biskupijama i nadbiskupijama. Oni su monaški red koji odgovara samo Vatikanu, svom provincijalu u Zagrebu, a provincijal direktno Vatikanu.
Zahvaljujući ljubaznosti gospođe Vesne i Patera Franjevačkog samostana imala sam priliku da obiđem i unutrašnjost crkve i kloster i da vidim neke zaista jedinstvene detalje koji prate Vesninu i priču Patera.
Ozbiljno se radi na obnovi samostana i njegovoj pripremi da ugosti sve one koji budu zainteresovani za ovu tako interesantnu priču. Teško je danas, kada je Bač neveliko mesto zamisliti sva ta dešavanja, bitke, boravke važnih ljudi… Mada mašta može svašta.
Obilazim dalje ovo neobično mesto po kojem cela Bačka nosi ime i razgovaram sa direktorkom Fonda ‘Vekovi Bača’.
Nedaleko od samostana evo nas kod ostatka turskog hamama (kupatila).
Ovaj hamam je jedini preostao u čitavoj Vojvodini i dosta dobro je očuvan. Nije bio preveliki, ali je imao sve ono što je jednom turskom kupatilu neophodno, parnu sobu, kupatilo, svlačionicu. U zidovima su još očuvane i cevi koje su provodile paru.
Postoji li ideja da se kupatilo restaurira, možda?
Bilo je nekih pokušaja da se napravi pored njega savremeni, kako se to danas zove, Spa a da se hamam restaurira i bude deo tog kompleksa kao mali muzej. Čak je bilo i nekih pregovora sa turskim partnerima, jer bi svakako njihovi stručnjaci morali to da rade, ali se nije odmaklo daleko. Za sada je ovako, čuvamo hamam, može da se pogleda, pa videćemo šta će biti u budućnosti.
Odmah preko puta hamama pešačkim mostićem može se preći i kroz kapiju doći do ulice gde se nalazi čuvena Bačka tvrđava. Kako je upravo u tom trenutku započeo ozbiljni pljusak (što se lepo može videti i po malo zamagljenoj fotografiji) nas dve smo putovanje kroz vekove u Baču nastavile kolima, okolnim putem.
Evo nas ispred Bačke tvrđave. Mnogi će je prepoznati po fotografijama ali malo njih zna priču o ovom jedinstvenom spomeniku.
Da, Bačka tvrđava iz XIV veka. U stvari je to više utvrđeni zamak. Ovo je bio zamak, mesto boravka karlovačko-bačkog nadbiskupa. Nekako se ustalilo da je zovemo tvrđava, ali ona je zapravo zamak. Nikada nije bila tvrđava u onom nekom fortifikacijskom smislu. Nije bila recimo tvrđava na Dunavu, ili da je branila granicu. Ona je kao što rekoh bila utvrđeni zamak karlovačko-bačkog nadbiskupa i kao takva je uvek pripadala crkvi.
Samo u kratkom periodu od 1338. do 1342. godine, u periodu kada nije bio izabran novi nadbiskup Karlo Robert Anžujski je prigrabio posed crkve (u momentu kada nije bilo imenovanog nadbiskupa) i kako on u pismu papi kaže „staro palisadno utvrđenje je zamenio utvrđenjem zidanim od cigle“.
Uh, pretpostavljam da Papa nije tek tako prepustio taj posed jednom kralju?
Papa je bio jako ljut što je kralj zauzeo posed nadbiskupa i imanje. Crkva je u to vreme bila kao i svaki drugi veleposednik imala je svoja imanja i posede, ljude koji su radili na tim posedima, pravi feudalni sistem. Normalno radilo se o posedu i ubiranju poreza i na kraju se oko toga i slomilo koplje oko crkve i samog kralja.
Kralj je u tom svom pismu kojim je pokušao da se opravda papi, pisao da je staro palisadno utvrđenje morao da zameni novim zidanim od cigle koje je jače, bolje se brani zbog velikog pritiska sa juga. Tu je mislio na cara Dušana i na snažnu Srbiju koja je u to vreme bila na vrhuncu i koja je za te južne Ugarske granice predstavljala veliku opasnost. Kralj pokušava tako da opravda zašto je preuzeo to imanje od crkve.
Kratko je bilo to kraljevo bitisanje u Baču?
Sve je palo u vodu kada je kralj umro. Karlo Robert Anžujski je 1342. umro i imanje je ponovo vraćeno crkvi. Izabran je novi nadbiskup i on ponovo dolazi u zamak.
Eto džabe su se svađali za tako kratko vreme. Šalu na stranu ipak je bilo dobro što je Karlo Robert Anžujski napravio zidano zdanje. Po svemu što sam do sada od vas čula izgleda da je Bač bio veliki verski centar.
Bač je bio veliki i verski i svetovni centar. Kada su Mađari došli ovde u ove krajeve u Panoniju, oni su nekih sto godina živeli kao nomadi. Smestili su se bili u Panoniji, a odatle su pljačkali po celoj Evropi. Živeli su pod šatorima kao u toj svojoj prapostojbini. Kada su doživeli veliki poraz u bitci na Leškom polju, gde je njihova vojska desetkovana, odlučili su da promene način života i da se stacioniraju tu u Panoniji. To je vreme kada oni primaju hrišćanstvo. Stefan Veliki je prvi ugarski kralj, a hrišćanstvo je primio 1001. godine. On je želeo tu svoju novu državu da organizuje po nekim uzorima koje je video po Evropi, i tako je privodio Mađarsku u stvari evropskim uzorima. On je tu svoju novu državu uredio tako da je formirao nove biskupije i nadbiskupije, a u svetovnom delu je formirao županije.
Tako je Bač bio sedište županije i sedište nadbiskupije. Znači bio je i svetovni i crkveni centar i to veoma značajan jer je već bio nadbiskupija.
Kažete da ima nekih nedoumica da li je odmah bila nadbiskupija ili je prvo bila biskupija, ali da ima nekih pisanih dokumenata koji govore u prilog nadbiskupije.
Kada je 1094. ili 1095. osnovana u Zagrebu njihova biskupija, na spisku gostiju je i Fabijan nadbiskup iz Bača. To znači da je već u XI veku bila nadbiskupija. Ima nekih nedoumica da li je već Stefan Veliki dao titulu nadbiskupije ili je prvo bila bačka biskupija pa joj je tek njegov sin Ladislav dao titulu nadbiskupije, ali to je sada manje važno.
Uglavnom Bač je bio izuzetno važno sedište za Ugarsku, ali je zanimljivo da pisac anonimus spominje Bač kao stari grad. Mađari su već zatekli Bač kao stari urbani centar. Nije život ovde počeo sa Ugarima. Tu je već bio centar od ranije i to izgleda i svetovni i crkveni. Pre crkveni nego svetovni.
Kažete ranije, koliko ranije?
Život hrišćana ovde u Baču počinje negde već u V veku. Već se u Ilirum Sacrum-u spominje Bač kao deo Splitske nadbiskupije. Pošto je Splitska, to jest Salonitanska nadbiskupija imala veliko područje pod svojom jurisdikcijom, treba imati u vidu da je to bio onaj početak kada nije imao niko drugi, kada su se formirali novi centri onda se to već izgubilo i Dalmacija je ostala daleko.
Kada se gleda iz daleka izgleda kao da je tvrđava izgrađena na ostrvu?
I jeste. Nekada ovuda prolazila reka Mostonga, išla je od Sombora i delila je Bačku od prilike na pola i kod Mladenova se ulivala u Dunav. Ovde kod Bača je Mostonga pravila jedan meandar. Mostonga je bila velika široka reka, bez nekog određenog korita, više se razlivala u širinu i bila je prava panonska, ravničarska reka. Ona je u tom meandru nanosom formirala ostrva. Jedno od tih ostrva je ovo na kojem je kasnije podignuta tvrđava, ali je to ostrvo koje je očito bilo naseljeno i pre, od same praistorije, jer je pogodovalo za njihov način života. Bilo je okruženo vodom, a bilo je okruženo i šumom. Tako da su to bili idelani uslovi za život.
Tokom arheoloških iskopavanja na ovom području pronađeni su tragovi starčevačke kulture.
Nije samo zamak/tvrđava bila izgrađena na ostrvu, zar ne?
Tu je bilo još jedno ostrvo i na njemu se nalazilo Podgrađe, to je danas ulica Bačka tvrđava, i tu je ona kapija koja je vodila iz Podgrađa u tvrđavu, ono je išlo više u dužinu.
Ostrvo sa zamkom je bilo više kružno ostrvo. Tvrđava je pratila liniju tog ostrva, pa je petougaona, nema neki pravilan oblik.
Trećem, još manjem ostrvu je barbakan, pa se onda iz barbakana mostom dolazilo na ovo ostrvo gde je bilo podgrađe.
Ostrva su naravno bila okružena vodom, kako to već biva sa srednjevekovnim zamkovima.
Tačno tako. Sva ta ostrva su bila okružena vodom, ali nije ona bila nešto duboka, nisu to ostrva kao na moru sa visokim liticama. Kada je bio veliki vodostaj i kiša te ade su bile dobro branjene inače bi bile poplavljene. Kada je bila suša lako se moglo preći sa jedne strane na drugu. To su bila mala ostrva povezana mostovima.
Recimo ulaz u tvrđavu je bio jako zanimljiv preko tih mostova. Ulaz nije bio direktno mostom na kapiju, most se lomio pod uglom ovde preko barbakana. Barbakan je prava srednjevekovna kula koja je služila baš za odbranu ulaza. Bila je polukružna i imala je spratnu konstrukciju i otvorene terase, pa ako neprijatelj provali u sam barbakan onda se može odozgo tući. Kada, i ako, prođe barbakan neprijatelj je morao pod uglom da ide prema ulazu, nije mogao ići pravo ravnom linijom i samim tim nije imao silinu napada koju bi imao kada bi išao direktno.
Tada je nailazio na deo mosta koji je bio otvoren, našli smo grede i delove stubova koji su ga držali, a drugi deo mosta je bio natkriven kao neki dugačak hodnik i onda se tek dolazilo do kapije. A taj deo koji je bio natkriven imao je vučje jame, delove mosta koji su se mogli podići te su ostavljali prazan prostor tako da neprijatelj nije mogao ući. Nakon tih mostova dolazilo se do same kapije koja je bila u kuli koja je sada sasvim nestala. Na četiri ugla su sada ostali delovi kula, a peta je bila na ulazu i nje više nema.
Sada je u celom kompleksu najupečatljivija donžon kula.
Donžon kula je ostala kao centralna i najznačajnija. Nju su rekonstruisali u potpunosti još 1958/9 godine. Dali su joj krov, mada se pretpostavlja da ona nije imala krov. Ona je verovatno imala otvorenu terasu.
Po pisanju Evlije Ćelebije koji je ostavio opis i to genijalan opis. Opisuje sve kako šta izgleda, svaka kula, piše kako su pokrivene daskom, kako ova (donžon) ima otvorenu terasu. Interesantan je opis četvrtaste kule koja gore takođe ima otvorenu terasu i kako je odatle panorama prelepa i da je tvrđava okružena velikim jezerom i da se gore skuplja cvet njihovog društva, njihova krema, koja sedi gore i teferiči, piju kahfu i puše nargile. Tu je po njegovom pisanju bila i mala džamija, isto crkva koja je pretvorena u džamiju.
Kao i samostan i tvrđava je prolazila kroz vekove i stilove?
Tvrđava je, sve je očiglednije, prošla kroz dva tri veka, u stvari ona je XIV, XV i XVI vek. Taj XIV vek je bio onaj francuski stil, anžujski, težak, masivan, robustan, prilagođen tadašnjem načinu ratovanja kada nije bilo vatrenog oružja. Zidovi su bili visoki 12 metara, voda je bila okolo tako da je to bilo dovoljno za odbranu. Zidovi nigde nisu bili otvoreni. Kasnije kada se menjao način ratovanja onda su otvarane niše za topove.
Šta je presudilo tvrđavi, kako je prestala da bude živuća?
Početkom XVIII veka posle propasti Rakocijeve bune Austrija je rešila da sve što je Rakocijevim ustanicima poslužilo kao sklonište bude uništeno kako ne bi više nikada poslužilo nečem sličnom i da Ugarima više ne padaju na pamet slične ideje. Tako su došli i do Bačke tvrđave i gađali je topovima kako bi ona izgubila svu svoju funkciju.
Posle toga tvrđava zapravo prestaje da živi. Služila je izgleda neko vreme još za privatna stanovanja, vidi se da su doziđivani neki delovi, ali je više služila kao stovarište besplatnog i kvalitetnog građevinskog materijala.
Interesantno je da je već 50’tih godina prošlog veka obnovljena donžon kula. Kako to da se do danas održala?
Nije baš sve tako glatko išlo. Donžon kula je tih 50’tih godina prošlog veka obnovljena od polovine pa na gore po projektima Miloja Miloševića iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a 1990. godine je kula bila zapaljena i sve je izgorelo, svi podovi su bili izgoreli sve je bilo uništeno. Krov je bio oštećen, prokišnjavalo je, sve je bilo devastirano unutra totalno.
Sve tako do 2003. godine kada su opštinski oci dobili ideju da osvetle neke spomenike kulture. Ovo sve je bilo zaraslo ukorov, kula se nije mal ne ni videla, te su shvatili da ne mogu da joj priđu i da nemaju ni šta da osvetle. Tada se krenulo sa projektom Vekovi Bača, iz Zavoda (Pokrajinksi zavod za zaštitu spomenika kulture) je stigao predlog da se osmisli dugogodišnji projekat koji će raditi i na konzervaciji, na istraživanju i restauraciji i da se pronađe sistem upravljanja svim ovim dobrima i celokupnim prostorom na kojem se ta dobra nalaze.
To znači da je kula sada u upotrebi?
Da, unutrašnjost kule je u potpunosti obnovljena, postavljeni su novi podovi, izložbe su na dva nivoa, izloženo je skoro sve što je nađeno ovde u tvrđavi. Skoro svake godine je arheološka kampanja na tvrđavi. Trudimo se da bude različitih dešavanja i da polako ali sigurno privedemo kraju dugogodišnji projekat, pripremu dokumentacije kako bi stigli do cilja i zasluženog mesta na UNESCO-voj listi svetske baštine.
Šta reći posle ove posete Baču? Kako ne biti impresioniran činjenicom da se tu kriju neverovatne priče i neopisivi biseri. Lepo je znati da postoje napori i da neki vredni i predani ljudi daju sve od sebe da se jedinstvenost zaštiti, očuva, prouči, zapiše.
Kada se odlučite za put u Bač kontaktirajte njihovu Turističku organizaciju i najavite dolazak kako biste imali prilike da vidite i unutrašnjost donžon kule i uživate u putovanju kroz Vekove Bača.
