Proveo je Đorđe Skokić, Neštinac naturalizovan u Bačkoj Palanci, čitav radni vek, pune četiri decenije, lečeći životinje, ali i nakon odlaska u penziji zanima ga ne samo zdravlje, već i perspektiva njegovih bivših pacijenata iz štala, torova i obora.
Živeo je i u Gajdobri, gde mu je i tazbina, kao veterinar u nekadašnjem „Jedinstvu“ vodio inkubatorsku stanicu i farmu brojlera, zapatio stado od 270 ovaca rase ildefrans, u selu je bilo i oko 1.000 umatičenih krava, ali sve tokom za stočarstvo prosperitetnih osamdesetih.
[wonderplugin_slider id=21]
„Umesto da napredujemo, brojčano stanje je zaista jadno u poređenju sa onim kakvo je bilo pre tri-četiri decenije“, vajka se Đorđe, poznatiji po nadimku Lalko, nasleđenom od oca Lazara, svojevremeno jednom od najboljih kovača i potkivača u ovom delu sremskog Podunavlja.
„Nas šestorica smo 2007. napustili državnu Veterinarsku stanicu u Bačkoj Palanci, jer se i u ovu struku umešala politika, pa je tada moćni G-17 postavio za direktora svoga čoveka. Odlučili smo da u Gajdobri registrujemo „Vojvođanski vet“, prvu privatnu veterinarsku stanicu u pokrajini. Opremili smo i ambulante u Silbašu, Despotovu, Mladenovu, a u Neštinu i za atar Vizića, dobili od mesne zajednice na korišćenje prostorije, koje smo adaptirali. Sve ide kako valja i trenutno imamo na plati sedam zaposlenih.
S puno nostalgije pamti Skokić kako se na ovim prostorima Bačke govedarstvo značajno unapredilo 1974. Jer tada je renomirani novosadski Veterinarski institut, uvezao iz Austrije stado steonih junica, šareno goveče tipa simentalca, ali i bikove, što je naročito unapredilo mlekarstvo Gajdobre, Silbaša, Karađorđeva…
„Sećam se da su tada u Pivnicama, recimo, četiri puta mesečno otkupljivana tovna junadi. Bilo je preko hiljadu krava muzara, a danas jedva dvadesetak domaćina drži oko 150 grla. Gajdobra je godišnje gajila između 25.000 do 27.000 svinja. Sve smo to znali, jer ulazimo u svako domaćinstvo koje nešto drži i hrani. Danas je svega mnogo manje, istina bar je sve umatičeno, a država premira koliko može.“
Naglašava kako je i smanjeno tržišta, nekada se preko granice podavalo i po stotine hiljada tona mesa, a danas je udarna medijska vest kada neko uspe da izveze 20 tona.
„Bila nam je nekada država velika, moćna i svet za nju otvoren, svako selo imalo je kooperaciju, a danas caruju nakupci i plaćaju kad i kako im je volja“, ogorčen je Skokić.
„Kooperacije ne samo da su bile pouzdani partneri stočarima, već i garant naplate svega što se proda. Od stočarstva je sve manja zarada, cenu mleka diktiraju otkupljivači po njihovim merilima kvaliteta. Kad prodaje stoku za klanje domaćin je u problemu sa (ne)sigurnim kupcem. Cene obaraju nakupci, jer im je jedini cilj, naravno, zarada. Kod svinja je situacija još čudnija, jer se dešava, što nije bilo nikad, da se u pojedinim periodima izjednači cena žive mere prasadi i tovljenika, pa čak prase bude po kilu jeftinije. Tu nema kalkulacija, ni sigurne računice, sve je lutrija. Ali ja sam još mlad penzioner, jedva trošim prvu godinu, pa pomažem svojim prijateljima i kolegama kad me zovu i imaju puno posla. Koliko mi je u delokrugu da mogu odraditi, ali se ne libim ni drugih poslova.“
