Redovna ženska tema uvek su bili i ostaće muško-ženski odnosi. Tako je bilo i kad sam bila mlađa, u onim ludim godinama kad mami dođu prijateljice – ja sa strane, u svom svetu, a čujem sve.
Mama je uvek, ali uvek, makar to ponavljala istim prijateljicama više puta, spominjala kako su stare Bosanke govorile za muževe: „Dobar je, ne tuče me“. „I verujte mi, kako god to sad zvučalo, to jeste najvažnije“, nadovezivala se moja mama.
Meni je to tad, u tim godinama kada svaka mlada devojka misli kako tamo negde postoji njen princ, najbolji, najpažljiviji, najbogatiji, i koji će je držati kao malo vode na dlanu, bilo šokantno. Čuj sad, jedino je važno da ne tuče, nek pije, nek se švalera, samo da ne diže ruku na ženu i super je. Eto princa. To je bilo tad. Sad… Ne znam ni sama, ali ovaj užas koji upravo sada živimo i svaki dan čujemo za novi slučaj nasilja u porodici, jeziv je.
Setila sam se te njene rečenice, ustvari tih nekih „starih Bosanski“, i postavila samoj sebi pitanje: Možemo li današnje tipične Balkance podeliti na one koji tuku svoje žene i one koji to ne rade? Ovo zvuči grozno, užasno i nenormalno, ali blizu realnosti.
Oblije me znoj i zaboli želudac kad god čujem za neku novu ženu, žrtvu nasilja. Srce počne jače da mi lupa, baš kao da sam ja dobila šamar. Boli me. Postavljam pitanja televizoru šta nam se to dešava, hoćemo zaista golim rukama poubijati naše žene? Na kraju, opsujem nasilnika i nastavim da brišem musava usta mom detetu. I tako evo, skoro svaki dan od početka godine.
Dokle? Hoće li biti po dva, tri ubistva dnevno da bi se nešto uradilo? Hoće li se u ovoj državi usaglasiti institucije kad je u pitanju nasilje? Zakon je tu, novi i bolji i ja znam da mi imamo mnogo super zakona. Da li se zakon primenjuje? Pa sad, mnogo izgleda tražimo. Teška je muka sedeti u skupštini ceo dan, uključiti mozak kad treba dići ruku za DA, i sad još da se misli o tome ko to treba, kako i kad da primeni. Pa puno je to za grizlije i starlete u skupštini.
Setite se tih žena kad sledeći put pustite vaše ćerke u neki provod. Kad ne daj Bože naiđe na manijaka. Kad je istuče. I nek bude odmah uhapšen, samleven i bačen divljim zverima, rane na njenoj duši ostaju. Jer žena je žena. Bila to Mara, radnica na njivi iz malog sela na Moravi ili Tara, ćerka nekog moćnog političara, one su smisao nečijeg života. Nečije majke, ćerke, sestre…
Neka bude dobar. Neka ne tuče. A kad poželi da je udari, neka lupi glavom od zid. Tako će istresti bes i udariti baš onog koga treba.
