„Nacionalni SOS telefon i dalje ne postoji, zarobljen nerazumevanjem države.“
Više od trideset žena ubijeno je u porodično-partnerskom nasilju od početka godine. O rasprostranjenosti ovog nasilja ukazuje i podatak da je 54,2 odsto žena bilo izloženo nekom obliku nasilja u porodici tokom svog života.
Iako nema objedinjenih administrativnih podataka o prijavama događaja nasilja u porodici, policija godišnje primi više od 20.000 ovakvih prijava. Uprkos ovim poražavajućim podacima, čini se da se bezbednost žene i dalje smatra privatnim problemom, a njihova ubistva tragedijama koje će da popune glavne strane tabloida.
Rigidnije mere država nije preuzela, iako je prošle godine u okviru insitucija napravljen ozbiljan propust. Državna SOS linija i dalje ne postoji, iako je ministar Đorđević potpisao memorandum i još prošle godine najaviouspostavljanje telefona za žene žrtve porodičnog nasilja početi sa radom ove godine.
Ipak, postoji telefon koji nije državni, ali ukoliko okrenete broj neko će vam se javiti i reagovati na vaš poziv.
[wonderplugin_slider id=26]
Pre nekoliko dana Autonomni Ženski Centar uspostavio je novu besplatnu liniju za žene sa iskustvom nasilja u porodici ili partnerskom odnosu. Na SOS telefonu kao i u individualnim konsultacijama rade specijalno edukovane konsultantkinje za rad sa ženama koje su preživele traumu muškog nasilja i imaju višegodišnje iskustvo u ovoj oblasti.
Podrška ženama kroz konsultacije ima za cilj osnaživanje žena da izađu iz situacije nasilja. Razgovori na SOS telefonu mogu biti anonimni. Bobana Macanović iz AŽC-a navodi da je cilj pružanja usluge je osnaživanje korisnica da preuzmu kontrolu nad sopstvenim životom i ostvare pravo na život bez nasilja, te na razvijanje i očuvanje njihovih potencijala.
– SOS konsultantkinja u zavisnosti od procene može da uputi žene da u prostorijama AŽC-a dobije uslugu individualnih psiho-socijalnih konsultacija, ili na pravni tim AŽC-a koji pruža besplatnu pravnu pomoći kroz usmene pravne savete, pisanje tužbi i u pomoć u prolaženju kroz pravosudni sistem. One takođe mogu uz saglasnost žene kontaktirati institucije, zahtevati održavanje grupa za koordinaciju predviđene Zakonom o zaštiti od nasilja u porodici za razmatranje tog konkretnog slučaja – kaže ona.
Bobana ističe i kako je nacionalni SOS telefon zarobljen nerazumevanjem države šta je usluga SOS telefona i kako je organizovati na način da žene žrtve nasilja imaju maksimalnu korist od ove usluge.
– Država je obavezna Konvencijom Saveta Evrope protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici koju je ratifikovala da obezbedi nacionalni SOS telefon koji je besplatan za sve korisnice. Ženske organizacije su predlagale princip konzorcijuma vise organizacija, koje već decenijama pružaju ovu uslugu, i koje bolje poznaju svoje lokalne kontekste što je za žene u situacijama nasilja jako važno – kaže ona.
Naime, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je opredelilo prema budžetu 30 miliona dinara za ovu uslugu, ali su dva konkursa koja su raspisana bila povučena na žalbu AŽC-a. Po zakonu postoje tačni kriterijumi za izdavanje licence za SOS telefon, a uvedena je nacionalna licenca bez kriterijuma, pa su i ponuđena rešenja bila neadekvatna.
