Držanje za ruke i drugi stahovi od letenja

762

Prvi svesniji susret s držanjem za ruke beše u osnovnoj školi. Plavooki N. i ja smo se čitave četiri godine držali za ruke. Prvobitno nalogom učiteljice, a ubrzo već smo i sami to činili bez da nam se kaže i stajali u kolonu držeći se za ruke. Eto, prećutno, nikad izgovoreno naglas, tako dečije i nevino, zavolesmo to. A onda prišavši mu jednog dana, onog, kad smo duvali naše prve dvocifrene brojke na torti i krenuvši da ga uhvatim za ruku pred jedan od polazaka, kako smo već i navikli, N. je odbio. Stidljivo je rekao da „Hajde, ipak ne…“

Bio je to samo mali krah jednog držanja za ruke ispisan u preobimnoj Svetskoj istoriji krahova držanja za ruke.

Preživiš, kao i sve. I bilo je kasnije mnogo divnih držanja za ruke. I stidljivih. I nenadanih. I ukradenih. I dugo iščekivanih. I trapavih. I do ušiju nasmejanih. Raznih.

Svaki taj let možda i nije baš imao uspešno prizemljenje. To sve trebalo bi brzo da iščezne iz memorije, no, nažalost, mic po mic ostavilo je traga, te je nastao strah od letenja. Baš, jer posle njega uvek sledi to neko neprijatno prizemljenje, često puta neočekivano.

Dopuštajući da se nečiji prsti isprepletaju sa tvojim, znak je da dao si sve. I srce, i obraze, i lokne, i zube, i ušne resice, i svaku misao jutarnju, i nebo iznad tvoje bašte i čitav svet što meri se kvadraturama sna. I šetaš tako ulicama s rukom u nečijoj ruci, ogoljen čini ti se do koske. I gledaš kako letiš i kako te je i Stid i Strah, i kako te je Smeh, i kako te je Ljubav. Sva intima čini ti se tu na tacni je Svetu koji voli i mrzi, grize i nestaje i zavidi ti i plaši se s tobom. I ne shvata pak do kraja taj let u nepoznatom pravcu uz možda neočekivano prizmeljenje s kojim možda pošteno tresnućeš srcem o zemlju i rizikovati njegov potres mozga.  A oporavak ume često biti dug i bolan. Ali ipak tražiš tu doktorsku ordinaciju u kojoj prepisaće ti neku terapiju, dati izlečenje tvom strahu, smiriti sve bubnjeve što tutnje svuda dok ti gledaš u nečije oči i stiskaš znojavi dlan nespreman da ništa baš ne pitaš. Da zažmuriš i poletiš. Tek tako, da ne zapitkuješ, da se prepustiš, da ne misliš o putešestviju i odredištu. Da daš sve ono što čvrsto dugo držiš u tom znojavom dlanu. I srce, i suze i nadu i sve moguće i nemoguće.

Znate li šta? Zapravo, na kraju, mozgajući, jednostavno shvatiš da poletećeš onda kada budeš siguran u pilota. Namig.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here