По неким претпоставкама, селидба у Врбас, а не повратак у завичајну Паланку, вероватно је био условљен јаком конкуренцијом (бројем фотографских радњи), између осталих: „Леградић“ у Господској улици (Југословенске Армије), „Шлотер“ Касино Грасе (Веселина Маслеше) „Витман“ у главној улици и већ поменута фотографска радња Карла Нетига, а било их је и у околним селима, на пр. у Обровцу „Фото Антал“.
Не знамо годину отварања његовог првог атељеа, али свакако је то било непосредно по доласку из Новог Сада, када му фотографски занат обезбеђује финансијску основу за нови уметнички почетак, јер већ следеће 1899. године, Пехан излаже на јесењој сликарској изложби у Будимпешти, где је добио врло неповољне критике изложених уља на платну, (слика „Последње дрвце шибице“).
Да му је фотографска радња доносила солидне приходе, видимо и по томе, што већ 1900., пресељава фото-атеље у главну улицу (Штецебахова кафана) непосредно до римокатоличке цркве.
Први велики уметнички успех сликар Јозеф Пехан остварио је 1903. године на Јесењем уметничком павиљону у Будимпешти сликом „Резервиста“, уље на платну, завидног формата, рађена у духу сецесије, наглашеног колорита, развијене форме и композиције, коју је лично похвалио цар Франц-Јозеф.
Продајом слике обезбедио је довољно финансијких средстава да обнови упис на Ликовној академији у Минхену у класи Шимона Колошија (185-1918), једног од најпознатијих представника минхенског академском реализма и натурализма 19. века. На Академији се повезује са младом генерацијом немачких и мађарских сликара, који формирају уметнички покрет „Неоша“, а преко ликовне колоније у Нађбањи протежирају нови сликарски правац неоимпресионизам и постепено напуштају принципе натуралистичког сликарства.
„Свакако да се уметност крије у природи, али само прави уметник може да осети сензибилност, ритмику, форму и спрегу боја и линија“, истиче Пехан у одбрани сопственог стила сликања. Сецесија се појављује не само на његовим уљима, него и на ликовним решењима назива његовог фото атељеа, као и на реверсима уметничких фотографија, женских актова и породичних портрета, у више варијанти од сецесије, па све до тзв. „мермерних фотографија“.
Погледај: Јожах Пехан – сликар који је тежио новим стиловима
Пресељењем у сопствену кућу 1906. године, (подигао је у дворишту сликарски атеље са стакленим кровом – данас улица Иве Лоле Рибара бр. 34 у Врбасу), где му се родио син Адалберт Бела Пехан (1906-1986). Син Јозефа Пехана, Бела, такође је завршио Академију ликовних уметности у Минхену 1930. године, био је сликар портрета и пејзажа, а као уметник остао је у сенци свога оца. После очеве смрти, заједно са мајком Терезом, наставио је породични посао у фотографској радњи, а после Другог светског рата био је професор ликовног васпитања у гимназији „Жарко Зрењанин“ у Врбасу.
Као и његов отац, бавио се уметничком фотографијом, оснивач је фото-кино клуба у родном граду, преко кога је вршио обуку и ширио домете војвођанске уметничке фотографије. Од завршетка минхенске Академије па све до Првог светског рата, Јозеф Пехан неуморно слика, а чести одласци у Будимпешту и Нађбању помогли су му да пронађе сопствени стил.
На његов уметнички развој највећи утицај је имала млада мађарска авангарда из Нађбање (Лајош Тихањи,Шандор Тифаи) и многи пријатељи сликари из тог уметничког круга. У књизи „Два Пехана“, коаутор Бела Дуранци, између осталог, цитира Јозефа Пехана: „Моји уметнички назори, све што сам до сада урадио ишто ћу урадити у будуће, нисам и нећу учинити због новца, а преживљавам, него сам све учинио због уметности.“
И заиста, већ 1909. године заједно са будимпештанским сликарима оснива „Кућу уметности“, где исте године у децембру излаже слику „Рано поподне“ са којом постиже велики успех код публике и стручне критике. Одабир сликарских тема (женски акт – седећи, лежећи, стојећи, са гитаром) и графика „Седећи акт“, цртеж оловком „Купачи“, уље на платну „Жена са плаштом“ и др., нарочито су изложиле сликара оштрој критици и распламсале морални дуализам са неуком публиком родне му Бачке, што говори у каквом окружењу Пехан ствара своја уметничка дела.
