У време када су Турци дефинитивно напустили подручје данашње Војводине, оставили су иза себе пустош и тешку беду. У току два Аустроугарско-Турска рата и Ракоцијевог устанка, становништво је било расељено живећи у малим провизорним насељима, у беди, изложени влаги.
Уређивање Бачке Паланке започето је у седмој деценији 18. века, а завршено 1802. године. По ослобађању Баната 1718. године овде је живело око пет хиљада становника Срба. Насељавањем Немаца у време владавине Марије Терезије и Јосифа II, поред њих ту су и други народи: Мађари, Словаци, Русини, и Румуни, што је чинило потпуно нову етичку слику, вероватно најшаренију у Европи.
О здравственом стању народа у том времену имамо мало података. Углавном су то подаци о епидемијама које су масовно односиле људе. Живот људи није био дуговечан и није у просеку прелазио 30. годину. Такви услови и болести скраћивали су живот људима већ у младим годинама. Највише се умирало од 15 до 36 године старости, тако да се ни Паланка не разликује од других места и имала је негативан прираштај. Један од разлога је и тај што су становници пограничних места увек били у првим борбеним линијама, те су масовно гинули и умирали од заразних болести остављајући иза себе незбринуту ситну децу и удовице.
Већ 1551. године у Аустрији Фердинанд I доноси први закон о епидемији заразних болести, а касније 1582. године основан је Савет за Беч и доњу Аустрију за борбу против куге. Савет добија назив Instantia Caesareorum Commissariorum ad Officium magisteri sanitatis deputatorum. После аустро-турског рата 1683-1699. шири своје надлежности и на ново ослобођене крајеве оснивањем Комисије за Угарску (comissio ratione contagionis Hungariae).
Већ следеће године по одлуци Карла VI који је на војној граници организовао санитарни кордон, године 1753. овај Савет по одлуци царице Марије Терезије постаје дворска здравствена комисија. Неколико наредби и упутстава издатих од стране двора допринело је формирању кордона. Године 1731. донет је Contumaz und respective Reinigung којим се одређивао поступак при преласку путника кроз кордон, о издржавању контумаца и дезинфекцији робе која се уносила у земљу.
Закон је био изузетно ригорозан, како за оне који су прелазили тако и за оне који су их контролисали. Наредба је сачињена у десет тачака, а колико је одредба била строга видећемо цитирањем неколико тачака:
Прво: Сва лица која фалсификују уверења, пасоше и остале исправе па и здравствене пропуснице биће кажњена смртном казном вешања.
Друго: Смрћу се кажњава давање лажних података о месту порекла лица и робе уколико долази из крајева који подлежу контумацији.
Треће: Сви поданици који се налазе близу кордонске линије или у унутрашњости, нарочито крчмари и гостионичари казниће се принудним радом у трајању од две године и губитком права на професију, ако дају уточиште страним, сумњивим или непознатим лицима.
Овим указом види се са којом озбиљношћу је држава штитила своје становништво од заразних болести. Најидеалнија места за кордон биле су реке, према томе једно од контролних места било је на Дунаву код Бачке Паланке.
