Bol u duši koja guši

1395

Svi mi verovatno poznajemo poneku mrzovoljnu ili uplašenu osobu, koja se svakog jutra budi mrzovoljna i uplašena bez nekog vidljivog razloga.

Piše: Milena Miletić – dipl. psiholog, spec. psihoterapije, stalni sudski veštak

Odakle ta osećanja svakodnevno izviru?

Moguće da se ona crpu iz rezervoara osećanja koji svako od nas poseduje. Sve što dovede do pucanja nestvarne fasade, dotaći će taj rezervoar i prouzrokovati pojavljivanje bola. Na primer, jednoj klijentkinji, čijim izgledom njena majka kao da nikada nije bila zadovoljna, mladić je šaljivo rekao da njene zelene oči baš ne idu uz njenu vatreno crvenu boju kose. Ovaj na izgled beznačajan komentar izazvao je celokupno osećanje odbačenosti, i ona nije mogla da ga zaustavi iako je „znala“ da njen mladić nije želeo da je povredi. Razgovor o toj situaciji poslužio je kao sredstvo da ona uđe u svoj bol i ponovo ga proživi.

Neko u toku jedne večeri može dobiti desetine komplimenata, ali će ih jedna mala kritika sve obezvrediti jer je izazvala osećanja koja su postojala celog života, osećanja bezvrednosti, neadekvatnosti, neželjenosti.

Zašto se ljudi simbolično „venčavaju“ sa svojim „mamama i tatama“?

Suština je da se stvori prvobitna situacija iz detinjstva i pokuša da se razreši. Udati se za slabića i pokušati ga izazvati da bude jak, ili udati se za jakog čoveka i „seći“ ga nemilosrdno tako da postane slab i nemoćan.

Odgovor je sledeći: da bi ih pretvorili u stvarne ljude koji umeju da vole.

Pošto je to nemoguće, time se samo osigurava nastavljanje borbe. Nezavisno od psihijatrijskih dijagnoza koje postoje kod ljudi neurotičara, bol se pojavljivao kada je odbrana bila slomljena. Bol neprestano postoji, ali je razasut po celom telu u vidu opšte napetosti.

Čudnovatim izopačenjem rasuđivanja, počeli smo da verujemo da je onaj ko najbolje podnosi bol najjači i najvredniji. Osoba koja pati tiho je „pravi čovek“, onaj koji može da „podnosi“. I tako, nestvarni čovek podnosi „najbolje“ jer je priviknut na bol.

Hoćemo da kažemo da je onaj ko sebi najviše uskraćuje, onaj ko najbolje pati, pobednik svetskog neurotičarskog takmičenja?!

Izgleda da je zapadna civilizacija uspostavila direktan odnos između samoodricanja i vrline, ne samo u religioznom životu, gde se odricanje veliča, nego i u životu običnog čoveka koji teško radi da bi izdržavao svoju porodicu i koji prerano umire od svog žrtvovanja. Čovek koji nije imao vremena za sebe, koji je bio samopožrtvovan, na kraju bukvalno žrtvuje samog sebe.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here