Sedim u čitaonici biblioteke sama i plačem.
Strah mi je paralisao ruke, pa sad baš teško sve ovo kucam. Razmišljam da li da prekinem, odem u kafić pored, popijem nešto kratko i vratim se pridvidno smirena.
Od jutros sam čula ljude, i sebe sam čula, kako se žalimo na sparinu. Teško neko vreme, ne može se disati, ne može se hodati, raditi. Šta je ovo, jebem ti ja ovo.
Gvožđar protutnjao „zalada“, negde oko pola sedam, megafonom probudio ulicu, dižu se roletne, ljudi ga psuju, ja ga psujem u sebi, evo mi dete probudio.
U autobusu baba od 85. kuka zbog bolova u leđima, ja se pored nje sa 38 savila ko kifla, utrnula.
Vozač jebe mamu ciganima u prikolici zakačenoj za belog mršavog konja, kaže ciganska posla i teško ćemo mi ovako u Evropu.
Na svakom ćošku u gradu radovi. Kose se travnjaci, sade cveće na plus 33, popravlja fontana, potkresuju živice, skidaju plakati sa zidova i drveća, krpe rupe na asfalitima, stižu 4. avgusta Vučić i Dodik i … parastos žrtvama Oluje. Sve liči na film „Tri karte za Holivud“.
Sednem u kafić, devojke za stolom pored listaju novine i smeju se porođenoj učesnici Zadruge, Miljani jer je ostavila dete u Porodilištu i izašla na sat dva da pojede kolač u poslastičarnici.
Kažu „već se smorila ko mama“.
Uzmem novine, listam, da nađem nešto o čemu bih pisala, ništa me nešto ne pomeri, odem na društvene mreže i naletim na link sa stranice Budi human, kliknem na stranicu da apelujem za pomoć nekom bolesnom detetu i smrvim se.
Nikada do sad nisam kliknula na stranicu, samo ono što vidim kao podeljen post na zidu. Pomognem, ne čitam od čega dete boluje, da ne umrem momentalno, majka sam, i da nisam. Ali, sad sam se eto našla tu, na toj stranici.
Pomozimo, pomozimo, pomozimo.
Nikoli, Maši, Anastaziji, Anđeli, Vasiliju…
Upiši 420, upiši 415, upiši 408, upiši 407…
Na broj 3030, na broj 3030, na broj 3030.
Krenem dole, u starije objave, očekujući da je negde kraj, rolam, rolam mišem, kraj se ne nazire.
Deca u kolicima, deca sa cevčicama u nosu, sa braonilama u malim rukama, sa krivim oslabljenim nogicama, odlutalim pogledom, zavojem.
Deca bolesna. Deca hrabra. Roditelji junaci.
Pročitam za nekoliko njih i počnem da plačem.
Svuda slično „do treće zdravo dete, do četvrte zdravo dete, do druge zdravo dete“ i onda „tumor, tumor, leukemija, distrofija mišića…“
I nestane me.
Skupe mi se ova zdrava pluća što se žalila jutros na sparan težak vazduh.
Paralisale mi se noge što se žalile jutros na bolove od tvrdih sandala.
Zaglušile mi se uši što su se jutros bunile zbog gvožđarevog megafona.
Zamutio vid od svih tih teških gorkih istina, onaj vid što mu Sunce jako do malopre smetalo.
Nervi me zapekli ko serija kratkih strujnih udara, oni nervi što su jutros reagovali na tek porođenu Miljanu iz Zadruge, na devojke koje je komentarišu, na babu iz autobusa, na nadrndanog šofera i politiku koja čisti grad i sadi cveće.
Ulaskom na stranicu Budi human, ušla sam u svoj najveći strah. Nisam morala da platim kartu, da se najavim, doteram, na tu stranicu su SVI DOBRODOŠLI, DA POMOGNU KOLIKO MOGU, KOLIKO IMAJU, KOME POŽELE OD STOTINE NJIH BOLESNIH I ŽIVOTNO UGROŽENIH.
Pogledaj stranicu Budi human (OVDE) i pomogni.
Kakva bol, uđeš sa najboljom namerom da pomogneš i listaš, listaš, listaš, pomogao bi svakom ali ih je mnogo, previše, otrežnjujuže parališuće, previše. Gledaš lica, gledaš oči, čitaš da vidiš šta se desilo, kakave su prognoze, kome koliko još treba… Spasavaš nekom život.
I shvatiš da umesto vlasti koja sadi petunije u parkovima i čupa korov sa ivičnjaka da oduševi vrh, ti i ja, građani, odlučujemo o ishodima bolesti ove dece, ovih heroja.
Zato ja vas molim, uđite na stranicu Budi human i ukucajte jedan od brojeva na 3030 i pomozite nekom da oseti svoja pluća ponovo, svoje noge ponovo, da izleči krv, da izleči oči, kost, mišić. Da potrči, da se zadiše od tog trka, da skače, da se smeje, da se oznoji na jakom Suncu koje nam smeta. Da čuje gvožđara u zoru. Da čuje šofera u autobusu koji ga vozi ponovo u školu. Da se vrati svojim hrabrim roditeljima zdravo, rumeno, inatno ako treba, prkosno, ponekad neposlušno, bezobrazno (sve ono oko čega se žalimo), ali da se vrati zdravo.
Ne treba da čekamo da se vlast okupirana petunijama trgne. Ona se nikad neće trgnuti i to ne sme da nas omete da mi budemo ljudi velikog srca koji pomažu drugima da osete svoje veliko srce.
Možda vas poseta stranici Budi human parališe, posebno ako ste roditelj, preplaši, možda vam uzme vazduh, natera na plač, ali će od vas napraviti humanog, dobrog čoveka kome je data prilika da nekome pomogne i on ju je iskoristio.
Budi human, spasi nečiji život i budi zahvalan na zdravlju svoje porodice, sve ostalo će proći, baš kao glas gvožđara u pola sedam ujutru.
