Svima rastu neke biljke u oku. I meni, i Tebi i Njemu i Njoj. Šta smo posejali u duši to nam niče u očima. Moram priznati najdražesniji su mi oni u čijim rastu suncokreti. Žuti, veliki k’o kuća, nasmejani.
Takvi ljudi zrače, svetlost iz njih izvire, širi se i grli sve one koji su se tu kraj njih zatekli. Uvek su vedri a u životu vazda su okrenuti ka suncu. A kada ga nema, oni ga naprave i podele s celom Vaseljenom. Raduju se svakom minutu dana, s crnim oblacima su isključivo na Vi, a ljude s korovom u očima nikada ni ne upoznaju.
Ljudi sa suncokretima u očima nikada vas neće povrediti a sve ono što imaju i nemaju podeliće sa svetom. Njihov pogled preobraća u blagost a njihova nežnost brzinom svetlosti rasplinjava srca. Sa njima svaka vremenska prognoza kaže da biće „Ljubavno sa naletima smeha, ne čuvajte se“. Sa njima sva jezera postaju nepregledni okeani a barke mala ploveća kraljevstva. Oni ne puze kroz život, oni trče, skaču i poneće vas na leđima kad zatreba. Njih ne zapitkujte mnogo, samo ih pratite. Na planine, na drveća, na duge nepregledne ceste, u balone i u podmornice. I vratiće vam avanturom o kojoj još samo deca umeju sanjati. Oni vas ne ljube u obraze već u biljke u očima. I grle tako da slušaš kako rebra krckaju od dragosti. U rančevima uvek su im opreme za venčanja da mogu na licu mesta da venčaju se s mravima, travkama, klupama, nečijim mislima. Čudo su sveta. I ako znate bar jednu takvu osobu- čuvajte je. Ćup zlata na kraju duge vaš je, verujte. A komad planete kojim hodite bolji je, lepši.
Nego, koja biljka vama raste u očima?
