To jutro me je presekla vest o smrti jednog, za mene velikog umetnika, Olivera Dragojevića. Nemam običaj da plačem ili tugujem, saosećam. Ne patim zbog odlaska poznatih ličnosti jer u suštini stvari, one su sve samo ne nama poznate. Njihovo delo i rad mogu da nam budu interesantni, nadahnjujući, originalni ali da ih poznajemo putem malih ekrana (sad već i prevelikih) ili zvučnika nekog audio sistema, male su šanse.
Ali ovaj put počinjem da plačem, kao da je otišao neko moj. Plačem i počinjem da prevrćem po glavi a potom i po youtube-u njegove pesme koje volim i puštam prvu, meni nepogrešivu, “Bez tebe”. I krenu da se vraćaju emocije vezane za ljubav koju sam živela uz tu pemu pa počnem još jače da plačem ali ne zato što žalim za nekim periodom svog života nego nekako više slavim, radujem se prošlom iskustvu koje me je upotpunilo na svoj način. I shvatam da ne plačem od tuge i bola nego ispraćam momente i večnosti svog života kroz delo i muziku čoveka. Pojačavam zvučnik do kraja i preturam po koferima života listajući naslove svojih ljubavi, uzbuđeno i odlučno da ih to jutro ovekovečim.
“Dženi” me vraća na obalu Lido di Jesolo, odviše rano jutro maturske ekskurzije. Ruke u džepovima, mirisna koža tek probuđene gimnazijalke i momka kojeg je uistinu probudilo more. “Molitva za Magdalenu” rascepa grudi bolom tinejdžerke ulivene u široke bulevare Novog Sada, dok lomi prste čeznući za majkom i sestrom koje su kilometrima daleko od nje i njenih ruku. “Jedan o mnogih” otpozdravlja dva buntovnika, prijatelja po razvodu roditelja, dve srodne duše na prvi pogled prepoznate. Dva baksuza, prvi i poslednji u dnevniku. “Sa dva zrna lažnog srebra” stidno vraća neuspelu ljubav, neuzvraćenu čežnju i pomalo neprijatan osećaj na jedno novosadsko poslepodne izgubljene duše u dnevnoj sobi dok prosi, za dodir. “A kad mi dodješ ti” vraća osmeh na lice i prikaz zaljubljenog momka,
do ušiju, dok čeka da mu se draga vrati na vikend, da je ušuška u svoje malo carstvo i pravi joj društvo nag na terasi dok ona ispali cigaru. Tu su se kovali veliki planovi. Za “Cesaricu” mogu samo da progutam knedlu u grlu. „Nije htjela“ tihim šapatom se sliva niz vrat na prozoru Isidorine gimnazije iz usana povredjenog muškarca.
Počinje maraton uspomena koje su satkale moje dane do ovog jutra. I slavim, pevam na sav glas, pomalo se i derem ali pozdravljam i njih i njega, ponosna, zahvalna, prepuštena emocijama koje se prepliću kao niti vunice u veštim rukama. Uživam u svakoj koja se vrati pa me podseti da sam živa.
I shavtam zašto plačem. Nisam ja poznavala njega, nekako bi se reklo da je on poznavao mene ali ono što stvarno jeste je to da se mi sami, prepoznajemo u ljubavi. Takvi ljudi kao što je on nikada ne umiru jer je on za sobom ostavio gomile ljubavi. Kroz njegovu pesmu sam živela ja, utkala u stihove svoje najlepše dane i godine, posvetila im zaljubljenosti i bol, maštu i snove. Slušala ih dok padam ili dok se penjem. I nema veće večnosti i beskonačnosti od te kad u makar jedan život utisneš svoje delo, kad jedan život dotakneš svojim srcem. A složićemo se da nije samo jedan nego hiljade. Još je koju Dženi probudilo more, još se koja duša odrekla srebra i zlata i bogatstva ovog sveta zarad ljubavi. Hiljade duša prate trag u beskraju.
Ne znače suze uvek tugu i bol, nekad su one pozdrav, poslednji pozdrav uz zahvalnost za sve što si iskusio na najlepši mogući način. Pevajući.
