– Hej, hajde da pobegnemo jedan vikend u to tvoje selo u kom bili su svi sem mene. Smajli.
– Ahahaha čuj nju! Nije se još ni vratila s mora, a već smišlja kako otići na novi put! Naravno da ću da te vodim. Smajli.
A dečak nije ni svestan koliko meni zuji i bruji u grudima, koliko se posipaju i pesak i travke, i Bebica peva „…da odemo negde daleko, da spavamo i da se kupamo po celi dan“ i Detour-ovci koji sviraju „Šta kažeš da odemo za vikend… gde duša se smije i sunce također bez razloga…“ i da ovo leto svrbi i da su prsti i oči radoznala klinčadija i da treba samo pokloniti jedan mali beg svim tim našim bubicama u duši.
Ah, koliko puta treba samo taj minijaturni vikend beg. Na kratko da isključiš stvarnost i pustiš svoj film. Onaj u kom su neki mnogo sjajni ljudi, u kom si u najomiljenijoj odrpanoj majici, patikama ili bos, čupav, nasmejan, nestvaran sam sebi dok cvrkućeš sa horom ptica iako ne znaš pesmu. Međ’ travom u nepoznatom selu ili na asfaltu nekog velegrada čije uličice te omamaljuju brzinom svetlosti, uz sladoled, domaće pite i mleko, eskimske poljupce, spontane fotografije koje neće videti niko, jutra koja su u redu.
To REFRESH dugmence na kom piše „Vikend- beg“ često čistiti da ne zarđa, i često, o da, i pritiskati. Sva ta nestajanja u nepoznatim pravcima s nepoznatim mislima i disanjima umeju pošteno da zapljusnu i um i dušu i srce poput.. poput.. morskih talasa na primer ili letnjeg pljuska što miriše na slobodu. Da, baš kao voda koja očisti, pročisti sve, posle koje prodišeš, lakše progovoriš, veselije hodaš. Nestvarnosti za bolje stvarnosti. Sa Njim, sa Njima, sa pravima. Bilo gde, bilo kad, bilo kako. Zbog tih nekih sreda, zbog lošeg sna, zbog gužvi koje ponesu a ne trebaju, zbog nemira, zbog sebe onokavog kakvim te nekad napravi radna sedmica.
REFRESH.
I, dakle, kad „polećemo“? Namig.
