Isplačem more suza i molim Boga da prođe

Pitali smo vas: Šta radite i kome verujete kada vas nešto "muči i ždere".

1319

Nije lako izboriti se sa teškim situacijama. Niko nas tome nije učio, a godine provodimo sedeći u klupama.


Autor: Jovana Kešanski

Od razlomaka, hemijskih elemenata Mendeljejevog sistema, australijske klime i uzgoja ovaca, malo ko može imati koristi kada oseti život, onakav kakav jeste, često turoban i nepredvidiv. Opremio nas je obrazovni sistem znanjem koje iščili uglavnom odmah po izlasku iz škola. Ostanemo uskraćeni za najvažnije lekcije. Njih učimo u hodu.

I zato smo pitali vas šta radite kada nešto počne da vas nemilosrdno muči i ždere. Kome se obratite, kome u tim trenucima verujete. Kako ustajete nakon pada?

Slomiće me razvod

– Iako praktikujem da o svemu pričam sa svojom prijateljicom, probleme uvek rešavam sama sa sobom. Ovih dana ih imam više nego ikad pre. Kome se obratiti kada treba da se razvedeš, kako zaštiti decu u celoj toj priči? To su pitanja koja me jako muče i koja moram rešiti sama sa sobom… Ne kažu džabe da je razvod nakon smrti bliske osobe, najstresnija situacija u životu čoveka. Plašim se da će me sve to slomiti, i da neću uspeti da se izborim sa tim koliko god da plačem i pokušavam da se saberem, kaže Ljiljana P.


Knjiga dušu leči

– Mnogo toga me ždere u poslednje vreme, a kada je intenzivno i jako, uzmem knjigu Brankice Damjanović i pročitam nekoliko strana. Ne želim da je pročitam odjednom, već je „degustiram“, da duže traje. Njene knjige nisu klasične knjige, sa određenom tematikom, već je reč o savetima i pogledima na svet iz jednog drugačijeg, objektivnog i optimističnog ugla. U tim nekim teškim momentima volim da pustim Adila, iako ne slušam tu vrstu muzike, ali jako mi prija jer peva dušom i srcem, otkriva Bojana B.


Plačem kad me ne gleda

– Pre jedanaest dana moja svekrva, sa kojom imam može se reći odličan odnos, „pala“ je u krevet. Imala je šlog. Nosi pelene koje joj trenutno ja stavljam… dok mi muž ne dođe s puta.. i čekam da me pozovu za posao u pekari. Bakin stariji sin živi u istoj kući, samo je odvojen i živi sam. On nije hteo da je primi kod sebe, a ima prostora i slobodan krevet, tako da se mi sada guramo sa troje dece i bakom.

Sreća u celoj priči je što je svekrva svesna, oduzela joj se malo desna ruka i noga… Ja kuvam i sprovodim njenu dijetu jer treba da smrša 30 kilograma… Najteže mi bude kad treba da je podignem da jede i pije lekove. Molimo se da je neurolog uputi u bolnicu. Nema šanse ni korak sama da napravi… Ja je maksimalno bodrim i hrabrim, jer ne znam šta mene čeka kad ostarim, greota mi je da je gledam tako bespomoćnu… Otplačem kada sam sama, a pred njom se trudim da je razveselim. U šoku smo, muž ne može da napusti posao, ja čekam na posao u pekari, novaca za starački dom nemamo. Pelene za nju su preskupe, ali je sreća pa se bar mogu kupiti na komad. Teško mi je da nađem adekvatan način da se izborim sa ovim osim plakanja i molitve, priča Anđa Š.


Analiza iz tuđeg ugla

– Kada ne vladam situacijom, najčešće zatražim savet ili pomoć nekoga ko nema apsolutno nikakve veze sa situacijom. Nekako sam sigurna da će me taj neko nepristrasno usmeriti i pomoći mi da sagledam problem njegovim očima… Možda i ne bude uvek u pravu, ali je meni potrebno da iz tuđeg ugla izanaliziram sve što mi se u tom nekom mučnom momentu dešava, kaže Slađana B.


Pomaže mi moj Rafa

– Široke ulice, uvelo lišće i moj verni prijatelj Rafa… Gleda me onim svojim toplim okama i kao da kaže idemo, da razbistrimo glavu… Besciljno lutanje njegovo, trčkaranje ispred mene kao da želi prvo on da potvrdi svaki moj korak i stalno okretanje da vidi idem li, smiriće svaki moj nemir ili ublažiti problem, ma kako on bio veliki… Moj otac je uvek govorio da sve što se može novcem platiti jefino je i da je jutro pametnije od večeri… Svakako je tako, a ja bih dodala da uvek postoji neki izlaz, samo treba trezne i hladne glave razmisliti, tu stižemo do tih širokih ulica i nekog u čijim očima ste vi sve… Moj Rafa je moj verni prijatelj, heroj, borac, vođa, otkriva Marina T. koliko joj njen kuca pomaže u prevazilaženju stresnih situacija.


Verujem u sebe

– Kada postoji nešto što me muči, jedina osoba kojoj verujem sam Ja. U tim momentima jednostavno znam da će biti bolje i da sve što se dešava je za moje dobro. Meditiram svaki dan po 15 minuta i život mi se zahvaljujući tome okrenuo skroz na bolje. Shvatila sam da ako je nešto loše, da sam sama kriva, kaže Rada B.


Tona slanog kikirikija

– Duge šetnje i obilasci fast fudova sve dok imam para. Onda još kupim tonu dobro poseljenog kikirikija i gledam neki film, i obično prođe… zapravo dok ne stanem pred prvi izlog i vidim sebe sa svojih 120 kilograma, kaže Nikola R.


Sve prođe

– Kada me izjeda nešto iznutra, isplačem se ko malo dete, zatim odem na neki trening, u teretanu, na fitnes ili plivanje da izbacim sav bes iz sebe… Kada se presaberem malo, ugrabim priliku kad je mama sama pa joj sve ispričam, da bih sagledala i njeno viđenje stvari. Na kraju ipak sama odlučujem kako ću se nositi sa tim. Suza uglavnom bude i kasnije, ali ovo je proveren način da se lakše nosim sa svim teškim situacijama. Uvela sam i kundalini jogu u svakodnevicu. Od tada se broj stresnih situacija mnogo smanjio… ali je prošao tek mesec… ne znači da ih neće biti opet, ali sve prođe… i dođe na svoje kad tad, priča Ivana L.


Zatvorena vrata

– Spadam u onu retku grupu ljudi, koji neretko prvi i bez razmišljanja zauzimaju poziciju „ramena za plakanje“ kad vidim da nekoga nešto lomi, muči, da mu je teško… Trudim se da pomognem i olakšam koliko mogu, ako ničim drugim, onda barem razgovorom, da probam bar da skinem deo tereta sa njihovih leđa, srca, duše… Isto tako, često sam baš ja ona kojoj zalupe vrata ispred nosa kad se, iz nekog razloga, moj svet okrene naopačke i počne da se mrvi. To baš zna da me dodatno razočara i rastuži. Zapravo, znalo je. Navikla sam se. Ne zbog sindroma „zatvorenih vrata“ već više zbog toga što mi se sruši, slobodno mogu reći iluzija o dobroti i neiskvarenosti ljudske vrste. Što tad naročito uvidim kakvi smo to ljudi postali i u šta se tek pretvaramo. Pre nego su me ljudi „išibali“, verovala sam svakome.

Pričala sam svoje probleme svim svojim mnogobrojnim (ne)prijateljima i to me je mnogo koštalo u životu. Otkako sam odrasla u tom smislu, ostala sam ista „budala“ sa početka priče, samo što se sada „žderem“ sama. U tim trenucima, ne zovem“u goste“ „velike prijatelje“. Njih ostavljam za popodnevna ispijanja kafe i neke malo lakše teme. Osamim se na nekom mestu, nebitno kom i gde, samo da sam sama. Isplačem more suza, razbistrim misli, poravnam sve, a onda te iste, samo sada prečišćene misli, upregnem i usmerim ka rešavanju situacije koja me ždere i lomi i jedino još verujem sebi i čoveku mog života. Njemu hvala što postoji, iskrena je Brankica C.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here