Danas mi se desila neočekivano dobra stvar. Bila sam veoma srećna zbog drugog dragog bića. Ako ste nekad imali privilegiju da se radujete dešavanju u tuđem životu onda jako dobro znate šta je u stvari dobar osećaj.
A kako znate da se istinski radujete?
Bilo da je u pitanju uspeh, dobra vest, dobitak, zaljubljenost ili bilo šta slično što čini vašeg prijatelja uzbuđenim i zadovoljnim, saosećate u datoj situaciji istinski samo onda kada vam je srce puno i treperi pod bujicom dopamina u krvotoku, baš kao da se sve to desilo vama, tog časa. Bez one nelagodne iskre u telu, ne mogu reći zavidnosti ili ljubomore, bez one tanke i u istoj sekundi rođene i umrle želje i misli: „Bilo bi dobro da se to meni desilo“.
Kada želim da osvestim šta je sve dobro u mom životu krenem da nabrajam sve na čemu sam zahvalna i malo po malo, nakupi se tu poduža lista odličnih životnih beneficija. Instiktivno, prvo se niže zahvalnost na zdravlju, deci, krovom nad glavom i onda krene panika. A šta još, šta još… Kad malo dublje zađeš u jedan dan, jedan savršen dan,
možeš da pronađeš u njemu hiljadu ”sitnica”.
Pa krenem: hvala za pijaću vodu, hvala za mir, hvala za gorivo u autu jer mogu gde hoću, hvala na komšijskom rođendanu jer sam uštinula dva sata za kafu sa prijateljicom dok se deca ipak zabavljaju, hvala na mašini za sudove (treća godina kako ja svako veče ovo izgovorim, ne morate mi verovati, to je moja redovna molitva), hvala na pogledu kroz prozor moje firme koji pred sobom pruža neprekidno zelenilo, hvala za muziku i dobru pesmu na radiju, hvala na jastuku posle umornog dana, hvala na prijateljici koja će slušati tvoje ludilo nastalo spajanjem pms-a i retrogradivnog Merkura pa ćete se smejati i čuditi do suza, hvala na mirisnoj krošnji bagrema ispod koje prođem svako jutro kad idem na
posao, sve skretajući biciklom s puta ne bi li me njegove grane pomazile po glavi pa udahnem duboko što više mogu, hvala na hrani koju imam da dam svojoj deci, hvala što postojim.
Sve vodi do toga da budemo zahvalni jer smo tu, sad, ovog trena. Kada sreću pronađete u naletu mirisa koji se šunjaju među širom otvorenim prozorima noseći do vas naizmenično miris vašeg deteta i njegove postelje, veoma ćete lako naučiti radovanje tuđoj sreći. Nešto mi i ta reč tuđa para uši jer nije ona ni malo tuđa kad je doživite, nego je zajednička, nego ste vi sa vašom dragom osobom postali jedno.
Ako uspete samo shvatiti vezu između zahvalnosti preko ličnog zadovoljstva do sopstvene sreće a potom i doživljavanja iste zarad drugog, primili ste veliki dar.
E tako sam ja danas doživela u jednom momentu ekstazu dok sam slušala svoju dragu dušu kako mi priča o problemu u ljubavi koji se sastojao od svega samo ne od problema. Predugo su njeni dani i godine bili obojani strahom, manipulacijom, bolom i tugom. Oborila ih je na zemlju i krenula ispočetka, hvala Bogu, sve češće zaboravljajući kako izgleda jedan baš gadan dan. I dok mi ona sva usplahirena prepričava njene “ljubavne jade” koji u stvari predstavljaju ples dve duše, jedan otresit tango kao u filmu „Miris žene“, gde su u ovom slučaju oba ljubavnika recimo slepa pa ispituju teren, ja u srcu osetim beskrajno blaženstvo i govorim joj:
„Jako sam srećna zbog tebe jer imaš ovaj problem. Jako.“
Ubrzo shvata i ona kako je dobro pričati o srećnim problemima ne sluteći do tog momenta da oni uopšte postoje. Ako su i vaši takvi, obavezno se zahvalite i na njima. Hvala Ti.
