Zašto ljudi ne mogu prihvatiti da nisu uvek ostavljeni zato što su nužno prevareni prethodno s nekim već da su ostavljeni jer ih je partneru simply dosta?
Ljudi su opsednuti varanjem, kad treba i kad ne treba. Prošle godine, ja u dugoj vezi, upoznam drugog čoveka, čovek me očara i kažem tadašnjem dečku: “Mi prekidamo jer meni su se počeli sviđati drugi ljudi“ – ako mene pitate, najpošteniji prekid ikad jer do prevare nije došlo. Počele odmah psovke, od spolnih organa do svetaca: “Ti me već mesecima varaš s tim idiotom!“ – “Dušo, bivša dušo, ne varam te, nego sam čoveka upoznala pre dva dana, videla sam ga prvi put u životu i ne znam je li uopšte zainteresovan za mene nego te ostavljam jer nam veza nema smisla pošto mi je u glavi, kad sam upoznala tog čovjeka, zasviralo I know you I walked with you once upon a dream„.
I ništa. Prođe neko vrijeme i ja se kao single osoba stvarno konačno spetljam s tim divnim čovekom i bivši odmah počne s ispadima: “Ja sam to znao od početka, ti si me varala s njim!“ Od tada je prošlo godinu dana, čak i više, ja sam već dva puta prekinula s tim divnim čovekom i imam novog, i više sam nego sigurna da onaj bivši koji već debelo spada u lanjski sneg, baš kao i divni čovjek, i dalje sebi u glavi lamantira o tome kako sam ga varala. A stvarno nisam.
Nadalje, hajdemo na jedan fast forward na ovu godinu, tačnije na današnji dan. Imam novog dečka. Visokog. Pametnog. Prosedog. Nebitno kakvog. Meni je lijep i dobar. Awww, how touching. Čak više nije ni novi dečko nego samo dečko jer to nešto divno i lepo traje već koji mjesec pa je izgubio titulu novog i postao obični. Steady boyfriend. Upoznali smo se oboje kao single ljudi.
“Hoćeš čuti nešto najgluplje na svijetu?“ – pitala sam ga na našoj prvoj cugi. “Hoću“ – kaže on, a ja: “Sviđaš mi se“.
Obično sam direktna kad mi se netko sviđa, ali how I work my works mysterious ways which some people like, and some don’t – to nije poanta ove priče. Prošla dva ili tri meseca od toga i njegova od davnih dana bivša počinje vrištati: “Ja idem na testiranje na spolne bolesti! Ti si me varao s tom blogerkom! Fuj!“ – draga, kaže se blogerica i ne, nije te varao sa mnom, u trenu kad te ostavljao nije znao da postojim.
Zašto ljudi ne mogu prihvatiti da nisu uvek ostavljeni zato što su nužno prevareni prethodno s nekim već da su ostavljeni jer ih je partneru simply dosta? Dosta njih kao njih, njihovih mana i vrlina koje su postale mane, njihove dosade, nedostatka ljubavi, dosta svađa, nepoverenja, tenzija. Zar ne mogu prihvatiti da možda nisu jedno za drugo i da za to nije nužno kriva druga tj. treća osoba? Dalo bi se raspravljati da li je za moj prekid s početka priče kriv spomenuti divan čovjek. Ja tvrdim da nije već sam upoznavši ga samo uvidela da there’s plenty more fish in the sea iliti uvidela sam razliku u čoveku, toplinu u njegovim očima koju kod bivšeg već mesecima nisam pronalazila…
Krenimo sad na mračni dio priče, deo o stvarnim prevarama koji ću podeliti na varanje iz ljubavi (da!!) i varanje varanja radi. Shvaćam da je termin varanje iz ljubavi opako glup i da zvučim kao apsolutni idiot, ali pod to bih svrstala ovo: Bila sam u vezi, upoznala drugog tipa, s tim tipom prevarila dečka, varala ga tri dana ljubeći se po skrovitim parkovima i onda prevaru priznala i dečka ostavila radi novog. Jer u novog sam se zaljubila. To je po meni varanje iz ljubavi, kad nam se osoba s kojom prevarimo stvarno istinski svidi – i kada ta prevara znači pošten kraj postojeće veze. Slažete li se sa mnom? Verovatno ne jer reč varanje i ljubav ne idu zajedno, ali ne nalazim bolji termin. Ono što želim reći jeste da mi je ova vrsta prevare nekako prihvatljiva. Takve stvari nosi život.
Ne biramo u koga ćemo se zaljubiti i ponekad ne odabiremo najbolje trenutak u kojem ćemo pasti nekome u zagrljaj.
Tu je i ono grozno varanje, ono gadljivo i degutantno, a to je varanje varanja radi s kojim nemam ličnog iskustva, ali vidim slučajeve oko sebe. Evo primera poznanice koja je u navodno sretnoj vezi, planira brak sa svojim odabranikom, ali došla je na letovanje bez njega i prevarila ga, samo što ja znam, sa šest frajera. “Koga briga“ – smeje se ona: “Ako on ne sazna kao da se i nije dogodilo“. U ime oca i sina i duha svetoga. Nisam neka puritanka, ali ovo ne razumem. Čemu? Kakav je užitak širiti noge svaku drugu veče nepoznatoj osobi koju prvi put vidiš? To je varanje čisto varanja radi, samo da bi se učinio taj ružan čin. To je jeftino. Takvo ponašanje osudila bih i kod single osobe jer je cheap as fuck i nema smisla, tako se ne traži ljubav, a osobe koje to praktikuju najčešće, tužno, ali istinito, misle da će tako naći upravo ljubav. Šta reći kad to radi osoba koja tvrdi da je u sretnoj vezi i planira romantični odlazak na Vis sledeći vikend sa svojim kao majmunom izvaranim dečkom? Mene niko i ništa ne može uveriti da se dotičnoj iz priče sviđa svih šest frajera kojima je u deset dana raširila noge. Slučajno sam dobra s jednim od njih, dečko je takođe u vezi i užasno mu je krivo što se to dogodilo. Shvaćam ga, popilo se preko boce džina i “leto i more stara mangupa dva karte su izmešala“ kako bi rekla Vesna fucking Pisarović. Dečku je krivo. Jako krivo. Ovoj kojoj je on bio broj šest je sasvim sveedno jer za nju je griža savest umrla s Van Goghom.
I sad dolazimo do dela – priznati prevaru ili ne? Dečko želi priznati svojoj devojci, a ja kao devil’s advocate kategorički vrištim “Nemoj!!“ Zašto? Zar sam zla i podla?
Ne, barem mislim da nisam nego samo tvrdim da ako je reč o takvoj, nazovimo, slučajnoj prevari koja ama baš ništa nije značila i ako žalite zbog toga, don’t. Don’t speak. Words can only do harm.
Jednom sam priznala dečku takvu bezveznu prevaru i on je to kvazi oprostio. Kažem kvazi jer nabijao mi je to na nos svaki put kad bih presolila pileći paprikaš. To priznanje je bilo suvišno. I zato dečku iz priče savetujem da ćuti i nek zaboravi kao da se nikad nije dogodilo. Jer ako stvarno nije značilo ništa, ako ne ukazuje na postojanje osjećanja prema ovoj s kojom je prevario ili pak na manjak osjećanja prema svojoj devojci, bolje to prećutati jer se priznanjem neće postići ništa osim što će devojku povrediti i to se nikad, ali nikad neće prestati spominjati. Čemu? Ako je prevara nešto značila, ja sam za priznanje u svakom slučaju, ali ako je to čin koji je prethodio stanju zvanom delirium tremens… Ćuti. Za svačije dobro. Priznanjem bi čak mogao prouzrokovati prekid, a to nikako ne želi jer on istinski voli svoju devojku.
Sad će neko reći da kako se mogao upustiti u pijani seks s ovom čiji je broj šest ako voli svoju devojku. Neko će reći da boca džina nije opravdanje. Ja ću reći da niko od nas nije svet i reći ću da jako dobro znam kako boca jebenog džina može iskriviti pogled na stvari. Kočnice popuste. Nešto jako glupo se učini kao dobra ideja. Razgovor vodi dodirivanju, dodirivanje vodi seksu. Ujutro se probudiš i plačeš od jada. Gadiš se sam sebi. To je već dovoljna kazna za ovu suvišnu prevaru i zato tvrdim da postojeću kvalitetnu vezu ne treba ugrožavati priznanjem.
Jednom sam slučajno ukrala upaljač u supermarketu, spontano sam ga spremila u džep kaputa i na ulici shvatila da ga nisam platila. Htela sam se vratiti unutra, ali ipak nisam. Jer jednostavno bi bilo glupo privlačiti pažnju na sebe zbog “krađe“ koja zapravo nije krađa jer nisam uzela ništa vredno. Isto je i sa suvišnim seksom nakon boce džina. Ne znači ništa. Zaboravi i ne privlači pažnju na to. To je moje mišljenje.
Ali što ja znam. Ja sam samo glupa blogerka…
