Pregovori Srbije i Hrvatske o granici koja ih spaja i razdvaja uskoro postaju „punoletni“, ali nikako da donesu bilo kakvo zrelo rešenje.
Ključna sporna pitanja ostaju dve rečne ade – Vukovarska i Šarengradska, kao i „džepovi“ gde ljudi koji u njima žive svakodnevno prelaze po dve granice da bi obrađivali imanja, išli u škole ili na posao.
Razgraničenje dve države bilo je na dnevnom redu gotovo svakog susreta visokih zvaničnika Beograda i Zagreba, a poslednji put o tome se pričalo prilikom posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića Zagrebu u februaru 2018. godine.
Dogovoreno je tada da se rešenje još dve godine traži kroz pregovore, da bi, u slučaju neuspeha, nastavak puta bila međunarodna arbitraža.
Ipak, Beograd i Zagreb su u jednom veoma složni – u ćutanju.
U Kabinetu predsednice Vlade Srbije nije bilo moguće dobiti zvaničan odgovor na zahtev za intervju sa glavnim pravnim savetnikom Srbije za pregovore sa Hrvatskom Aleksandrom Gajićem.
Nezvanično nam je samo poručeno da intervjua sa docentom Pravnog fakulteta u Beogradu, koga je Vlada Srbije na položaj savetnika postavila u novembru 2017. godine – neće biti.
Iz Ministarstva inostranih poslova Hrvatske takođe nije stigao nikakav odgovor na pitanja o stavovima Zagreba o ovoj temi.
„Granica ljudima nije važna“
Opštine Bač sa srpske i Vukovar sa hrvatske strane gledaju jedna u drugu preko Dunava.
Između njih je rečna oaza koja iz reke „ispliva“ tokom leta, kada je vodostaj nizak.
Vukovarska ada nalazi se gotovo uz samu srpsku obalu Dunava, ali je imenom i tradicijom vezana za hrvatski grad na ovoj reci.
U julu 2006. godine, posle višemesečnih pregovora i 15 godina ratne i posleratne pauze, na Adu su se vratili kupači sa obe strane reke.
Bio je to rezultat dogovora lokalnih vlasti Bača i Vukovara koji je dobio podršku Beograda i Zagreba, uz važnu napomenu da se njime ne prejudicira konačan status ove teritorije.
„Usred te noći, kada smo otvarali Adu, zvao me neki general da me ljutito pita ko mi je dozvolio da predam našu teritoriju.
Ja sam mu odgovorio da zove svog vrhovnog komandanta Borisa Tadića“, seća se u razgovoru za BBC na srpskom tadašnji predsednik opštine Bač Tomislav Bogunović.
„To je teritorija koja je privremenog karaktera – kada je visok vodostaj, gotovo i da je nema.
Kada je vodostaj nizak, ona je blago za ljude koji žive pored reke – a to ne mogu da shvate ljudi koji ne žive blizu Dunava.“
Dvanaest godina kasnije, uređivanjem Ade bave se vukovarski ribolovci – svake godine je pripreme za dolazak kupača, a tokom sezone organizuju prevoz brzim čamcima sa vukovarske obale Dunava.
„Svi smo mislili da će tu dolaziti par stotina ljudi, da će služiti ribolovcima za druženje.
Ali Ada je postala kultno mesto, na šta smo veoma ponosni“, kaže za BBC na srpskom predsednik udruženja ribolovaca Ivica Franić.
Pohvalio se i podatkom da je za 14 godina na Adu preveženo oko tri miliona ljudi i da incidenata nije bilo.
Kamperi roštiljaju, bave se sportom, odmaraju, na ostrvu se održavaju filmski festivali, takmičenja.
Sve može, osim „provokativne muzike“ koja bi mogla da uzburka nacionalne strasti.
„Od dogovora oko korišćenja Ade nije više bilo sukoba ni prozivanja da Srbi nešto daju ili ne daju.
To je zapušilo usta nacionalistima kojima bi bilo kakav razlog bio dovoljan da se oglase“, ističe nekadašnji prvi čovek Bača Tomislav Bogunović.
Za razliku od Bogunovića, koji sa ponosom ističe da je dogovorom rukovodstava Bača i Vukovara olakšan život građana, aktuelni predsednik opštine Bač Borislav Antonić nije želeo da govori za BBC na srpskom o ovoj temi.
Na intervju je najpre pristao, da bi ga dan kasnije preko sekretarice otkazao, uz napomenu da ovaj funkcioner Srpske napredne stranke za razgovor nema vremena u narednim nedeljama.
„Golubica“ bez krila
Bač i Vukovar na početku 21. veka spajala je i skela, čineći tako razdaljinu između dva grada daleko manjom nego da se kopnenim putem traži most na Dunavu.
Dogovorom opštinskih rukovodstava, na svakih sat vremena moglo se preći sa jedne obale na drugu.
„Ljudi iz pograničnih mesta bili su vezani za Vukovar – poslom, školom.
U Bač su dolazili samo po lična dokumenta, a Vukovar im je bio centar sveta, mesto gde su se školovali, radili i prodavali svoje proizvode na pijaci.
Ta granica uopšte nije ljudima važna – važno je da dođu tamo gde su pošli“, kaže Bogunović.
Kada je 2010. godine iz Holandije stigao feribot vredan milion i po evra, njime su na hrvatsku obalu prešli predsednik Srbije Boris Tadić, vojvođanski premijer Bojan Pajtić, ministar Božidar Đelić.
Tri godine kasnije, saobraćaj je zaustavljen – Hrvatska je ušla u Evropsku uniju, a Beograd i Zagreb nisu uspeli da se dogovore o nastavku ovog projekta koji je od životnog značaja za lokalno stanovništvo.
„Ljudi sada moraju da putuju 80 kilometara okolo da bi došlo do rodbine, prijatelja, posla u Vukovaru“, kaže Bogunović.
„Golubica“ je ukotvljena u vukovarskom pristaništu i sprema joj se prodaja po početnoj ceni od oko 400 hiljada evra.
Granicu crta matica reke ili katastar
Beograd i Zagreb seli su za pregovarački sto o granicama sa uvećanim entuzijazmom posle demokratskih promena u Srbiji, 5. oktobra 2000. godine.
Pomak posle desetak sastanaka nije poznat javnosti u Srbiji i Hrvatskoj.
Radojko Bogojević bio je pomoćnik ministra spoljnih poslova za bilateralne odnose i vodio je deo Mešovite komisije za granice sa susedima 2001 – 2002. godine.
„Hrvatska je od starta insistirala na granici po katastarskim knjigama iz vremena Austrougarske.
Jugoslavija, a sada i Srbija, želi granicu po međunarodnim pravilima na reci – sredinom njenog plovnog toka“, pojašnjava Bogojević za BBC na srpskom.
Problem stvara činjenica da je Dunav promenio svoj tok u pravcu od istoka ka zapadu, dok katastarske granice idu starim tokom Dunava.
„Ukoliko bi granica bila po katastarskim knjigama, ona bi više puta presecala Dunav.
U praksi, to bi značilo da bi međunarodni brodovi morali da menjaju zastavu više puta kako menjaju teritorijalne vode.“
Bogojević objašnjava da je model za koji se zalaže Srbija već primenjen u slučajevima dunavske granice Austrije i Nemačke, Rumunije i Bugarske, Mađarske i Slovačke.
Glavni razlog za izostanak dogovora, ovaj diplomata vidi u čvrstim stavovima obe strane, gde nijedna nije spremna da popusti.
„Nisam veliki optimista da će se to promeniti – verovatno će se rešenje tražiti na arbitraži.“
Rešenje na arbitraži o međusobnoj granici tražile su i Slovenija i Hrvatska.
Iako su zajedno ušle u proces, dve države nisu zajedno i izašle iz njega – Hrvatska ne priznaje odluku jer smatra da je Slovenija neprimereno pokušala da utiče na odluku sudija.
Bogojević kaže da je jedna stvar, ipak, bila zajednički interes Beograda i Zagreba.
„Naš argument je uvek bio, a delila ga je i hrvatska strana, da život građana sa obe strane reke treba da se odvija normalno – i tako je u najvećoj meri i bilo.“
Za korak dalje od srpsko-hrvatske „normalnosti“ biće, čini se, ipak potrebno rešenje sa strane jer ga zainteresovane strane nisu pronašle ni posle gotovo dve decenije traganja.
