Pod sloganom „Maštu na vlast“, ovogodišnje izdanje FEP-a donosi bačkopalanačkoj publici predstave iz Srbije, Hrvatske, Turske i Rusije.
Festival koji se održava po 24. put bavi se jako bitnom tematikom, a to je ekologija. U vremenu kada je je broj fabrika sve veći, a broj šuma sve manji, neophodno je da što više govorimo o njoj. Ukoliko vodimo računa i upoznamo koje ljudske aktvnosti štete prirodi možemo živeti i koristiti je za svoje potrebe,a da istovremeno bitno ne narušimo sklad prirodnih, ekoloških odnosa u njoj.
O samom festivalu i onome što on donosi ove godine govori organizatorka festivala Sonja Petrović.
Koliko je danas u Srbiji teško organizovati pozorišni festival, posebno sa ekološkom tematikom? U Srbiji je priča o zaštiti životne sredine veoma malo u medijima.
Možda je malo opšte mesto pričati koliko je teško organizovati bilo šta u Srbiji, a kamoli kada je to u oblasti kulture, pa na to dodate još ekološki aspekat, decu i malu sredinu. Zvuči kao plan koji je u startu osuđen na propast. Međutim kada u nečemu zaista istrajavate onda mora da dođe i do odgovora i rezultata. Ovaj festival je upravo svojom istrajnošću i tradicijom uspeo da izgradi svoj kredibilitet i da se istakne kao važan. Ne znam ništa o statiscici zastupljenosti zaštite životne sredine u medijima jer već 8 godina živim bez televizora i to smatram mojim najvećim doprinosom zaštiti sopstvene životne sredine.
Po čemu se ovogodišnji FEP razlikuje od prethodnih?
Svaki FEP se razlikuje od prethodnog, kako zbog teme koja ga bliže određuje, a koja se svake godine iznova osmišljava tako i zbog lokacije na kojoj se održava. Ono što nažalost ovaj festival čini jedinstvenim je to što je jedini pozorišni festival na svetu koji se održava u gradu bez pozorišta. Stoga svake godine oživljavamo nove prostore i trudimo se da verujemo da pozorište ne čini građevina nego ljudi u njoj, a to su pre svega glumci i publika.
Mi smo posrednici ovom magičnom činu i trudimo se da svake godine budemo sve bolji. Verujem da i uspevamo u domenu podizanja kvaliteta samih predstava i pratećeg programa što može i da posvedoči ovogodišnji program u kome su između ostalih i pozorišta iz Srbije, Hrvatske, Turske i Rusije.
Na ovom festivalu susreću se glumci iz različitih država, dolaze raznovrsni muzički stvaraoci, žiri i selektorka pripadaju generaciji mlađih umetnika. Jesu li festivali ovog tipa inspirativni za mlade umetnike? Da li možda nekada dolazi i do zajedničke saradnje medju učesnicima?
Mišljenja sam da je među mladim dramskim i stvaraocima i umetnicima uopšte koji su ujedno i moje kolege najmanje ljudi koji su stvarno angažovani u radu sa decom ili za decu na bilo koji način. Ne smatram to njihovom greškom nego lošom afirmacijom pozorišta za decu u zemlji, za šta krivim pre svega obrazovni sistem pa onda i kulturnu politiku zemlje. Sama činjenica da nemamo lutkarstvo ili uopšte predmete na umetničkim akademijama koje bi obrađivali ovu oblast je alarmantna.
U mom okruženju je često vladao trend da je manje vredno raditi predstavu za decu nego predstavu za odrasle, jer je rad na predstavama za odrasle praćen i nekom afirmacijom i prestižom. Čak je slučaj da se predstave za decu upravo zbog toga što ih je “lako” napraviti rade nabrzaka, tezgaroški kako bi se nešto zaradilo. Da ne govorim o nepostojanju saradnje umetnika i pedagoga kada su u pitanju npr. određivanje uzrasta kojem je predstava namenjena i moralne poruke koju same predstave šalju.
Danas u Srbiji možete nesmetano da napravite lošu i nemoralnu predstavu za decu jerbo se niko time neće baviti i niko to neće nazvati skandalom, a ostaviće ogromne posledice tim mališanima koji su je gledali. Za mene je to ozbiljna stvar kojom se niko ne bavi.
Razlog zašto okupljamo toliko pre svega mladih umetnika iz različitih zemalja i iz različitih umetničkih oblasti je upravo naš pokušaj da ispravimo ovaj trend i podarimo stvaralaštvu za decu ono što zaista zaslužuje. Tačnije radimo na temi afirmacije stvaralaštva za decu time što okupljamo mlade i perspektivne umetnike oko naše ideje.
Deca su najiskrenija publika, a svi se bojimo te istine.
Ovogodišnji slogan je „Maštu na vlast“ . Je li to stalno razmaštavanje neophodno za umetničko stvaralaštvo? Da li u današnjem vremenu sve manje maštamo?
Maštamo svakodnevno, jer je realnost siromašna. Mi već 24 godine maštamo da smo u pozorištu. I to nam niko ne može oduzeti. Da nije mašte ne bi bilo ni života, oni koji ne maštaju ne žive nego preživljavaju u toj dosadnoj svakodnevnici. Ne znam koja je merna jedinica za maštu i kako se ona kroz istoriju razvijala ali verujem da statistički podaci ne idu mašti u prilog pre svega jer su nemaštoviti. Mašta je živa stvar i kao takva mora se negovati. Zalivati, maziti, sa njom se mora govoriti, mašta se mora voditi na more.
