Verujem da je napetost, kao deo neuroze, mehanizam samoodržanja koji mobiliše telo da zadovolji potrebu ili štiti organizam od doživljaja katastrofalnih osećanja. U oba slučaja ona nastoji da održi kontinuitet i integritet organizma.
Strah je automatska reakcija koja je deo mehanizma samoodržanja. On priprema organizam da odbije udarac, na isti način na koji mi reagujemo kada treba da dobijemo injekciju. Kada sistem ne može uspešno da odbije bol, javlja se svesni strah – anksioznost.
To je strah koji se oseća, ali koji nije tačno usredsređen. U osnovi anksioznosti leži strah da nećemo biti voljeni. Mnogi se brane od anksioznosti razvijajući onaj tip ličnosti koji ih sprečava da osete koliko su nevoljeni. Ličnost je sredstvo zaštite.
Funkcija ličnosti je da zadovolji potrebu deteta. To znači da će ono pokušati da bude ono što „oni“ žele, da bi konačno njega voleli. Pokušaj da bude „po njihovom“ – stvara napetost. Biti ono što jesi – eliminiše napetost. Biti ono što jesi znači biti ceo – da su telo i duh povezani.
Uzmimo primer malog dečaka koji ima potrebu da ga otac drži u naručju, ali otac misli da se „muškarci“ ne grle i ne ljube. Dečak, pokušavajući da bude muškarac za svoga oca, negira svoju potrebu i ponaša se grubo. Ova gruba ličnost i stvara i učvršćuje napetost. Taj dečak odrasta, dobija čir i šalju ga na psihoterapiju. Za kratko vreme pitam ga da li je gej. On postaje anksiozan. Razotkriven je. Upirem prst u njegovu prigušenu potrebu koja je mogla da se pretvori u latentna homoseksualna osećanja. Da se naljutio zbog pitanja da li je gej, na šta je imao pravo, ta ljutnja bi bila samo izgovor za stvarnu povredu – odbrana protiv osećanja stvarne potrebe. Njegova ljutnja je način za popuštanje napetosti. Razlog što je, nekad davno, dečak uopšte postao grub jeste želja da ga otac voli, ali ta je motivacija već odavno pokopana.
Nema urođene ili bazične napetosti, niti bazične anksioznosti. One se samo razvijaju i izrastaju iz neurotičnih uslova u detinjstvu.
