Redovito u minulih nekoliko dana vraćajući se s posla kroz park koji vodi ka centru grada, uvek u isto vreme, 14 časova i 10 minuta, na klupi pod krošnjama srećem gospodina ozbiljnog lica, brade, s naočarima, rekla bih ne velike dioptrije, prosedog, kako sedi i rešava ukrštene reči. Bicikl prenatrpan stvarima i kesama oslonjen je na klupu. Priznajem da krišom pogledam ne bih li ocenila koliko je rešio, i dugo se potom osvrćem jer, ta slika, pa, neobična mi je.
I, znate šta, ne čini mi se da ovaj čovek čeka nekog, pa tako samo krati vreme. Mislim da je posredi nešto sasvim deseto. Možda on zapravo tako rešava mnogo veće enigme od tih na papiru. A te, papirne, pa, one mogu biti pomoćni most ka rešenju nekih drugih mozgalica. Onih, koje običan prolaznik kroz taj park, kao ja, ne može da vidi.
Danas, rekla bih, retko se mašimo ukrštenice. Mrzi nas da mozgamo, da se trudimo da je rešimo do kraja, iznerviramo se i brzo ostavimo. Eventualno nekog upitamo za ime neke planine ili reke, pet slova, uspravno. A možda bi nam bilo lakše u ovim svakodnevnim ukrštenicama i trudili bi se oko istih, da smo se istrenirali na onim papirnim.
Od nečeg treba početi zar ne?
…
Već sutra zaželeh da sednem kraj njega i uljudno upitam: „U čemu je štos?“, no, nisam ga srela. Ni sutra, ni prekosutra, ni danas, ni nikad više. Sad već mislim da bio je samo neka vrsta fatamorgane tog krošnjekrasnog parka. Možda sam ga samo izmislila u želji da neko treći pak da rešenje jednoj od mojih ukrštenica. Hm, može biti i to; to da vam pomogne i neko treći. No, poenta je zapravo da sam dođeš do rešenja. Mudriji si onda za sve sutra. I zato, sad vežbam.
Stoga, rešite danas neku od ukrštenica, za početak onih na papiru. Posle, dođu lakše i rešenja za one životne, jer smo se već istrenirali. Namig.
