Mladiće izaziva na dvoboj

Osamdesetšestogodišnji Mladen Đordan iz Gajdobre, ne priznaje godine

1705

Kada je sa članovima svoje porodice majkom Fimijom, ocem Ćetkom, sestrom Persom i bratom Milanom, daleke 1945. godine, stigao iz krševite Hercegovine u plodnu bačku ravnicu, tačnije u Gajdobru, Mladen Đordan je imao trinaest godina.


Jedno od najvećih bezumlja u dvadesetom veku –Drugi svetski rat, prekinuo je dečačke snove malog Mladena, koji je sa članovima porodice bio prisiljen da se prvo seli iz rodne Čvrsnice (Popovo polje) u Dodenoviće, a zatim su jednim od vozova bez voznog reda stigli u Gajdobru.

– Ratni vihor s početka četrdesetih godina prošlog veka, u potpunosti je promenio živote mnogih, pa i naše porodice – započeo je svoju priču Mladen.

– Od gotovo idiličnog porodičnog života, koji je vladao pre početka rata, morali smo da se sklanjamo i selimo, kako bi sačuvali žive glave. Ko zna gde bi me život odneo dalje da nije bilo prokletog rata. Rat je preko noći od dece stvarao ljude, odvažne, hrabre, prkosne, neustrašive, spremne da uđu u borbu i suprotstave se i znatno nadmoćnijem protivniku.

Po dolasku u Gajdobru, tokom „osme ofanzive“, Mladen se upisao u treći razred osnovne škole. Mada je to bilo pre sedamdeset i više godina, do detalja se seća gotovo svih događaja vezanih za boravak u školi.

– Svi mi koji smo išli u treći razred kod učiteljice Vere Šilić, možemo slobodno reći da smo imali veliku sreću. Naime, učiteljica Vera, nam je bila druga majka. Od nje ne samo da smo sticali toliko potrebno znanje, koga smo inače gotovo svi bili toliko željni. Sve što smo od nje naučili bilo nam je od velike koristi ne samo tokom kasnijeg školovanja, već i tokom života.

Najveći broj nas koji smo bili njeni đaci, možemo reći da smo joj ostali dužni. Ona nas je savetovala, upućivala, učila da budemo ljudi, da sa lakoćom preskočimo svaku prepreku i da sigurno koračamo kroz život. Po završetku osnovne škole, vanredno sam završio knjigovodstveni kurs u Novom Sadu, a 9.marta 1965. godine zaposlio sam se u Biblioteci u Gajdobri, koja je radila pri mesnoj zajednici – ističe Mladen.

Pamti Mladen i godine koje su prethodile njegovom radu u mesnoj zajednici – godine u kojima je sa članovima porodice radio u seljačkoj radnoj zadruzi, na njivama koje su hranile veliki broj gladnih usta.

– Radilo se od jutra do sutra, a niko se nije žalio. Bila su to neka druga teška, ali ipak, lepa vremena. Na njivama smo se učili životu, na njivama smo se očeličili, očvrsnuli – teret nam nije silazio sa leđa, a pesma sa usana. Danas je to teško shvatiti i razumeti.

Prepreke i teškoće, za nas su tada, bile reči sa nepoznatim značenjem. Vladala je velika sloga i jedinstvo među ljudima. Niko nije stavljao „na kantar“ koliko je uradio, radilo se momački, a cilj se uvek znao – posao završiti pre roka – naglašava Mladen.

Tokom prvih dvadesetak godina rada u biblioteci, Mladen je četiri sata izdavao knjige učenicima, a četiri sata je radio kao blagajnik u gajdobranskom bioskopu. Radeći u biblioteci ostao je među tadašnjim korisnicimna njenih usluga upamćen kao bibliotekar koji je u svakom trenutku znao gde mu se nalazi koja knjiga.

Od 710 do 7.000 knjiga

O marljivom, požrtvovanom i samoprekornom radu Mladenovom, možda najrečitije govori podatak da je je on tokom rada u gajdobranskoj biblioteci uspeo deset puta da uveća, njen knjižni fond. Naime, kada je došao u Biblioteku da radi, ona je raspolagala knjižnim fondom od 710 naslova, da bi se taj fond do njegovog odlaska u penziju 1998. godine, uvećao za blizu 6.000 naslova, tačnije na njenim policama, nalazilo se tada oko 7.000 knjiga.

Gotovo da je žmurećki mogao naći „Prolom“ Branka Ćopića, „Na Drini ćuprija“ Ive Andrića, „Zlo proljeće“ Mihajla Lalića… Radni vek Mladen je završio u biblioteci, a u zasluženu penziju otišao je tačno pre dvadeset godina.

Mladenove fizičke aktivnosti mogle bi s pravom u knjigu „Verovali ili ne?“. Gotovo ništa manje nije aktivan, okretan i spretan danas, kao što je bio pre nekoliko decenija. Kada ga posmatrate, pomislite da nema ni šezdeset, a blizu je devedesete godine. Možda o tome najbolje govori podatak da se on i danas u skoku u dalj iz mesta, takmiči i da u ovoj disciplini „poziva na crtu“ mnogo mlađe takmičare. Lični rekord mu je 2 metra i 20 centimetra. Svojevremeno, kada je bio mlađi takmičio se u skoku u vis, plivanju, šahu, fudbalu…

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here