U svojoj dugoj i bogatoj istoriji Fudbalski klub Hercegovac iznedrio je veliki broj igrača koji su sa uspehom nosili dres ne samo ovog, već i mnogo priznatijih i poznatijih klubova.
Trebalo bi dosta prostora i vremena da spomenemo sve one fudbalere koji su potekli iz Gajdobre, a ostvarili su uspešnu karijeru ne samo u našoj zemlji već i u inostranstvu.
Jedan od najsjanijih bisera gajdobranske fudbalske niske svakako je Krsto – Kićo Račić, čovek koji je vremenom postao sinonim za fudbal ne samo u Gajdobri, gde je rođen pre sedamdeset godina, već i mnogo šire.
Sa četrnaest – petnaest godina, Kićo je počeo ulaziti u tajne fudbala u Hercegovcu za čiju prvu ekipu je zaigrao sa sedamnaest godina. Od fudbala se odvojio, ali samo privremeno tokom redovnog služenja vojnog roka u Požarevcu. Raskošni talenat i sjajne fizičke predispozicije, bile su glavni razlog što je zapeo za oko ljudima iz nekadašnjeg jugoslovenskog prvoligaša ljubljanske Olimpije, koji su ga angažovali da igra za njih 1970. godine.
– Olimpija je tada imala veoma dobar tim u kome je glavna zvezda bio Brane Oblak, a kako sam napravio veliku pauzu sa zelenog terena zbog služenja vojnog roka, nisam mogao da se izborim za standardnog prvotimca, pa sam šest meseci proveo u NK Ljubljana – kaže Kićo Račić. –
Nakon Ljubljane otišao sam u RFK Novi Sad, tadašnjeg drugoligaša, gde sam proveo jednu sezonu. U sezoni 1971/72. nastupao sam za „Mladenovac“ iz Mladenovca koji se takmičio u Jedinstvenoj srpskoj i pokušao da izbori mesto u Drugoj ligi. Nismo uspeli, bili smo drugi, a imali smo sećam se sjajnog trenera Žutića koji je kasnio trenirao reprezentaciju Kameruna.
Po povratku iz Mladenovca, 1972. godine Kićo je uplovio u bračne vode, oženivši se sa Lepom Horvatić. U jesen iste godine fudbalsku karijeru je nastavio u ČSK – u iz Čelereva koji je nastupao u Vojvođanskoj ligi. Samo jednu sezonu proveo je u Čelarevu, a nokon toga se vratio u Gajdobru gde je narednih dvadeset godina bio i igrač i trener Hercegovca – sve do zvršetka svoje igračke karijere 1994. godine.
– Fudbalsku karijeru sam završio u 44 godini, a oproštajnu utakmicu u dresu Hercegovca odigrao sam protiv beogradskog Partizana, koji je tada bio aktuelni državni prvak. Beograđane je predvodio Predrag Peđa Mijatović koji je potom postao član španske Valensije.
Kada podvučem liniju sada kada je sve prošlo, nemam mnogo za čim da žalim. Fudbalu sam darivao mnogo toga, ali sam i za uzvrat dobio mnogo: stekao mnogo prijatelja, upoznao mnogo ljudi, boravio u mnogim gradovima i mestima, postao sam bogatiji za mnogo toga… Sve u svemu meni je fudbal bio više od igre. Kada bih ponovo krenuo iz početka ne bih gotovo ništa menjao – kaže Kićo.
Bili smo više poštovani
Upitan da uporedi nekadašnje i sadašnje fudbalsko vreme, Kićo je bez mnogo razmišljanja odgovorio:
– Ranije, odnosno u vreme kada sma igrao fudbal je bio više poštovan nego danas. Bila su to neka druga vremena, vremena u kojima je bilo fudbalskog šarma, lepote, mašte… Danas je drugačije, danas je fudbal nekako sveden na snagu, na trčanje, lepota gotovo da je nestala.
Šteta, jer mi smo upravo po toj fudbalskoj lepoti bili poznati i priznati. Šta da se radi, nekda i sada je zaista velika razlika. Možda se ponovo vrati vreme fudbalskih šarmera, a možda neko od mojih šest unuka nastavi tamo gde sam ja nekada stao. Bilo bi lepo!
