Ja sam po ceo dan sa svojom decom. Radim od kuće, tako da, i kad ih neko čuva, opet su oko mene i sa mnom. Mlađa ćerka mi ponekad sedi u krilu dok se ja trudim da smišljam kreativne naslove ili zovem predstavnike javnih institucija radi izjave.
Nemam puno vremena za sebe. Kada sam sama sa njima, jedva uspem da se okupam. I priznajem da mi nekad „prokuva“ u stomaku kad čujem ili pročitam kako je važno voleti sebe, pronaći vreme za sebe, biti ispunjen i zadovoljan sobom pa će nas onda i deca takve više voleti i ceniti.
Obuzme me neki osećaj krivice jer zaista ponekad nemam ni pola sata da posvetim sebi. Pomislim da ne volim sebe dovoljno, pa me eto neće niko drugi voleti. Pomislim na moju opranu, ali vezanu u rep kosu, na moje neočupane obrve (mada ih nisam čupala ni pre dece), na odbijene kafe sa prijateljima i neobučene fine haljine i košulje.
Da li ja stvarno nemam vremena za to?
Mislim da bih imala kada bih to želela. Iako nije lako „uvaliti“ dvoje dece nekom na čuvanje, iako mi je muž stalno na putu, kada bih se potrudila našla bih nekog da mi pričuva decu da ja vrljam po gradu ili feniram kosu.
ALI JA TO NE ŽELIM! I nije mi problem da to priznam. Ne želim da ispijam kafe sa prijateljima, mada to radim, ali jednom u tri meseca. Ne želim da uvaljujem decu na čuvanje radi ulepšavanja, ne izlazi mi se u grad uopšte. Da se razumemo, ne mislim ništa loše o majkama koje za sve to imaju vremena pa još ovekoveče sve to fotkom na fejsu. Prosto je i jednostavno – svako radi ono što želi.
Loše je to što je veliki broj ljudi danas mišljenja da su te koje imaju vremena za sebe i za decu i za kuvanje i za posao i za nove sise i obrve bolje žene od nas običnih smrtnica. Mi nećemo završiti dobro, mi ćemo poludeti jer svaki slobodan sekund provodimo sa decom. Ma mi smo jednom rečju budale.
Radim posao koji volim. Možda će neko opet reći da sam luda, ali vreme provedeno za kompjuterom, traženje vesti i adekvatnih sagovornika je moje vreme. Ispunjava me moj posao.
Ispunjava me svašta nešto pogrešno što radim kad je odgoj dece u pitanju. Ponekad uspavljujem dete po dva sata jer nisam nikad umela da ih ostavim da se uspavaju same. Vijam ih po kući sa kašikom u ruci. Skačem, igram, ljuljam, pevam… A kad padnem mrtva pustim im crtani. Na telefonu.
Kad ih konačno neko i uzme na par sati, posle sat već razmišljam šta rade. I od kad sam postala majka prvi put pre devet godina nikad nisam bila opuštena kad nisu sa mnom. Čuvale su babe da odem i do frizera, ali ja nisam uživala u tome.
Shvatila sam da ne umem da posvetim vreme SEBI. Jer više nisam samo JA. Mislim da ženama ne treba savetovati da pronađu SEBE. Već da prihvate sebe u novoj ulozi – JA SA DETETOM.
