Po završetku III razreda gimnazije, Milan je nastavio školovanje 1941. godine, u „Mađarskoj kraljevskoj državnoj gimnaziji“ na srpskom nastavnom jeziku koja je za vreme okupacije bila jedina u Vojvodini.
Krajem oktobra 1944. godine završivši VI razred pomenute gimnazije javlja se dobrovoljno u partizane i bez ikave vojne obuke sa 17 godina odlazi na front. Prvo, vatreno krštenje bilo je u bici na Batini 10. i 11. novembra 1944., kada su se sukobile dve najveće vojske tog vremena ruska i nemačka.
Kada Milan Pališaški govori o svom školovanju u Palanci i Novom Sadu, gde završava skraćeni tečaj VII razred gimnazije 1946. godine, a VIII razred 1947., vredno je istaći jedan njegov zaključak:
„Mislim da je važno, gde neko provede detinjstvo, dečaštvo i najlepši deo mladosti, gde se formira i „uči životu“. A Palanka i Novi Sad su meni ostavili dubok trag u kulturnom, društvenom i opštem smislu, čak dotle da mogu reći da me je manje-više sve što sam naučio, u sebe tada primio i saznao, u vreme odrastanja u toj sredini definisalo kao čoveka za ceo život.“
Po završetku velike mature u Novom Sadu, Milan upisuje studije na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. I pored posledica ratnih, nestašica i neimaštine (kupovalo se na bonove i tačkice), Milan kao učesnik NOB-a bio je oslobođen mnogih vannastavnih obaveza, a što je važnije, imao je tetku u Beogradu (majčina sestra), koja mu je uvek bila pri ruci.
Studentski dani i pored fakultetskih obaveza, ostaju u najlepšoj uspomeni, a prijateljstva tada uspostavljena ostaju za ceo život. Milanov društveni život u godinama studija, a i kasnije, bio je ispunjen, da ne kažem hedonistički, u pravom smislu te reči.
Ako znamo za njegovo muzičko obrazovanje, možemo pretpostaviti kakva je bila njegova popularnost u društvu u kojem se kretao, a po njegovim rečima, i materijalna dobit od muzičkih nastupa, u mnogome je „spasavala“ roditeljski budžet.
Prvu izložbu akvarela i grafike, Milan Pališaški zajedno sa izuzetnim prijateljem Zoranom Petrovićem organizuje, na insistiranje profesora Strala i Deroka, na TVŠ – Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Svako vreme ima elitu progresa, ljude čije delo ili pogled na ukupno stvaralaštvo, imaju futuristički predznak, često neshvatljiv, a samim tim i neprihvatljiv od retrogradnih snaga, čije pogubno delovanje, ima za posledicu tavorenje, zaostajanje i propadanje.
Junak naše priče posledice ovakvog destruktivnog delovanja, ljudi iz neposrednog okruženja, osetiće prvo na sopstvenoj koži, a zatim posredno na članovima uže porodice.
„U godini diplomiranja već sam dobio prvu nagradu na opštem javnom anonimnom konkursu za Jugoslovenski paviljon – štand, na sajmu u Stokholmu… Odsek za međunarodne izložbe i sajmove, što mi je ujedno bila prva stručna referenca, uz još neke radove iz grafičko-slikarske oblasti.“
U tom periodu, arhitekta i slikar, Milan Pališaški izlaže svoje grafike i akvarele na XII jesenjoj ULUS-ovoj izložbi, zatim u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ i u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.
Jedan poslovni uspeh arh. Milana Pališaškog može se slobodno svrstati na granicu mogućeg ili u „verovali ili ne“, a objavljen je u listu „Politika“, 23.04.1963., u rubrici „Iz naših krajeva“, gde doslovno piše, citiram:
„Arhitekta Milan Pališaški dobio je 1960. godine, sve četiri prve nagrade na konkursu za idejno rešenje Jugoslovenskog paviljona na sajmovima u Izmiru (Turska), Frankfurtu na Majni (Zapadna Nemačka), Stokholm (Švedska) i Tunis (u Tunisu).“
„Ali, da nastavim sa sećanjima ne bašhronološki, već kako mi pristižu. Početkom 1962. godine, obeležavaju za mene dva važna događaja. Život mi, što se kaže, ulazi u „mirnu luku“ i ja se u januaru ženim sa Jelisavetom Mirašević… Početak braka pao je nekako u isto vreme kada sam konkurisao za jednogodišnju stipendiju Fordove fondacije… Konkurencija je bila žestoka, jer se prijavilo 129 kandidata iz svih šest Republika. Tročlana komisija institucije za Međunarodno obrazovanje Fordove fondacije iz Njujorka, je pojedinačnu intervjuisala kandidate koji su ušli u uži izbor, gde se našlo moje ime… Tako sam oktobra 1963. godine, sa suprugom otplovio brodom „Kvin Meri“ za Njujork gde smo se zadržali do februara 1964…“
