Znate li šta? Moram vam reći da ova moja kosa počela je da živi totalno neki nov život, neki svoj život, mimo svoje vlasnice.
Raspupele joj kovrdže kao da je proleće a ne jesen, trčkara tako okolo kao vesela šiparica i javlja se nepoznatim ljudima a oni joj srdčano uzvraćaju. Štaviše, zaustave se, iako su u prolazu, i započnu i razgovor. A ja, kao da nisam tu. Kao da N E P O S T O J I M. A ona se, molim lepo, smejulji, pa blagodari na komplimente, pa se sva uzvrpolji. Mislim da načisto pošašavila je. Pošašavila! Idemo tako ulicom, a gosopođica Kosa uzdigla nosić, sva tako graciozna, mnogo se važna pravi. Nobles čist! Aristokratija kakva! I, šta ću, klackam tako uz nju, trudim se korake da joj pratim, da ne kaže svet da smo u nesaglasju, nedajTiBože!
A laska i meni sva ta gungula, priznajem, evo. I sva ta deca što stanu nausprot mene dok kupujem kokice, pa sve oke rašire i dive se gospođici. I svi psi, i konobari, i dame srednjih godina sa pitanjima.
-Jao, pa jesi li prava?
-Jeste, jeste. Odgovaram umesto lenjivice, jer i to katkad sad ume biti.
-Divno! Božanstveno! Ahh, sve bi smo dali za takav vlasni momenat.
Ja se ljubazno nasmejem, pa nastavimo dalje. I tako u krug.
Lagano već prihvatam čitavu tu senzaciju. Slatko se šalim na taj račun i vrckam sad već kao i ona gospođica Kosa i ja dok šetamo varoši. Mislim da su nam baš trebale te šiške. I meni i njoj. Drugačije se gleda Svet kroz šiške, verujte, one, onako dečije selektuju da samo lepe stvari dopiru vam do zenica. Naravno, samo ako želite da vidite, u suprotnom ne vredi. Eto, čak, čini mi se, biće lepa i ova jesen.
I, znate šta još? Mislim da zapravo neke delove nas treba pustiti da žive neki svoj odvojeni život, van nas, a opet sa nama. Baš kao što sam i ja evo moju kosu. Dobro je to. Korisno. Mislim da ću baš tako pustiti i Srce. Biće to pravi šok ove nove životne sezone! O, da! Samo se avanturistički prepustiti! Jer, verujte mi na reč, svi ti zasebni životi naših delova sebe mnogo nam dobra mogu doneti. Prepustite se… Namig.
