Moglo je biti i gore ili „Kako sam upala u šaht?“

1336

Nekako jedva dočekah vikend, već okupirana planovima gde ću i sa kim i kako. Imam taj mali ritual da subotom sve namestim na svoje mesto kako bih ostatak dana i sutradan samo uživala da li sa decom, da li sa prijateljima ili neretko sama, nije ni bitno.

I započnem taj svoj ritual u subotu ujutro i upadnem u zamku zvanu veš. I tako počne…

Pre svega počne nervoza jer ne podnosim veš i slaganje istog, kreće nervoza zašto ne mogu sebi da priuštim ženu koja će da mi slaže veš (počinjem da preterujem). Ne mora da mi kuva, čisti, pere, ništa, samo da slaže veš.

Piše: Danijela Zeljković

I tako sad već dobro pomerena iz centra a ni na pola posla, počinjem da svoju negativnu emociju prenosim na ukućane. U početku mi samo smeta galama pa uzvraćam istom a posle počinje da mi smesta i smeh, pa vičem, polusvesna da činim tešku glupost, vičem jer se raduju.

A to se dešava kada dozvolite sebi da vas sitnice izbace iz takta pa postanete jednom rečju nezahvalni. Jer hvala Bogu što imam za koga da složim taj veš, hvala Bogu što moja deca imaju veš, hvala Bogu što imam gde taj veš da stavim i tako dalje.

Ali ne, ove subote mi ne dolazi takva ideja na pamet i nastavljam u stilu nervozne mame da postrojavam po kući nedužnu čeljad. I ne znam kako vama, ali mene tamo neko gore zna da opomene dok sam nezahvalna i nezadovoljna bez razloga. Prvo sam recimo udarila glavom od ivicu vrata ormara koji sam i sama ostavila otvorenima. E sad, ako u tom momentu to ne shvatite kao znak pored puta ili recimo čveger u glavu kao sitnu opomenu, i nastavite da vilenite i dalje i nastavite da psujete vrata i ko ih je ostavio otvorena, dobićete šamar kao sledeću opomenu.

Poznajem sve ove zakone ali nastavljam dalje da budem neraspoložene i besna, nastavljam i dalje samoj sebi da uništavam dan. Ne obazirem se na upozorenje, ne zahvaljujem se jer sam upozorena. Jedan od većih pokazatelja vašeg trenutnog stanja i zbivanja. Zahvalnost.

Prekidam sa slaganjem veša kako bih skuvala ručak koji isto tako nevoljno počinjem da pravim, iščekivajući mrak i kraj dana, ne shvatajući da ipak može da bude i bolji. A možda i gori. Ustanovivši da mi fali jedan sastojak žurno izlazim iz kuće ne bih li ga nabavila, uzimam telefon da se najavim i u tom momentu…

Propadnem kroz zemlju. Bukvalno. Prestravljena i preplašena sad već i u dobroj boli gledam oko sebe i shvatam da sam upala u šaht. Stala sam nogom na zatvoren šaht ali se on nekako okrenuo, taman tako da bih propala desnom nogom. Kad sam shvatila gde sam i šta mi se desilo, sumiram posledice, nema preloma, noga ugruvana ali čitava polako se izvučem iz rupe i shvatim da sam upala u fekalije.

E tu počinjem da se smejem i shvatam. Pogledala sam gore i pomislila: „Ok, nemoj više, sad mi je jasno. Primila sam šamar, ne želim ciglu u glavu. Posle ovoga mora nešto dobro da se desi. Prestaću da kukam i da se žalim ni zbog čega jer sam svesna da ako tako nastavim dobiću i pravi razlog za to.“

Ponekad imam tu moć ili svest, kako god, da zaustavim svoje nezadovoljstvo pre nego što ga pustim da ispliva na površinu. Nekad ne uspem. Ali učim. Da malo gledam širu sliku, da budem zahvalna na svakoj sitnici, ne kako bih ubila želje i snove zadovoljavajući se malim, nego baš obrnuto, kako bih ih ostvarila.

Jer ne može se dobiti ništa ako nisi srećan sa onim što već imaš. A imaš sigurno nešto makar to bio samo i novi dan. Neko to nema.

Moj dan se ipak završio dobro. Dobro je nekad i udarati glavom u zid, vrata, ormar. Dobro je nekad upasti u šaht, izgubiti tlo pod nogama pa shvatiti kako si ipak čvrsto na zemlji i kad ne misliš tako. Dobro je, jer moglo je biti i gore.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here