Daleke 1945. godine iz mesta Dabrica (tada opština Stolac, danas Berkovići), među brojnim kolonistima iz Hercegovine, u Gajdobru je jednim od vozova bez voznog reda, stigla i porodica Vukosav.
Napustili su rodnu grudu i stigli u pitomu bačku ravnicu u potrazi za boljim i lepšim životom. Tada je trogodišnji Jovo Vukosav u mesto u kome i danas živi, stigao sa majkom Ljubicom i sestrom Nadom.
Osnovnu školu junak ove priče završio je u Gajdobri, da bi se sa svega osamnaest godina zaposlio u zrenjaninskom „Elektrobanatu“.
– Samo dve godine proveo sam radeći u Zrenjaninu, jer sam 1962. godine otišao na redovno služenje vojnog roka u Rijeku. U Rijeci sam završio obuku, a nakon obuke dobio sam prekomandu u Beograd, gde sam ostao do kraja vojnog roka – započeo je svoju životnu priču Jovo Vukosav.
– Po povratku iz JNA – 1964. godine, godinu dana nisam nigde radio. Kada je 1965. godine zdravstvena ambulanta u Gajdobri, nabavila sanitetska kola, ja sam bio njihov prvi vozač. Gajdobra je u to vreme imala porodilište, zubnu ordinaciju, laboratoriju. Kako je vreme teklo, zavoleo sam posao vozača, koji je bio i težak i odgovoran. Nakon spajanja seoskih zdravstvenih ambulanti 1968. godine, u centralni Dom zdravlja u Bačkoj Palanci, postao sam vozač hitne službe.
Krstario je Jovo putevima nekadašnjih nam država duže od 30 godina, vozeći bolesnike, trudnice, povređene u saobraćajnoj nesreći, ali nikada nije napravio ni najmanji udes.
– Tokom radnog veka menjao sam vozila, vozio sam DKV, Moris kombi, IMV –Sitroen, Volvo, Lade… ali odnos prema poslu nikada nisam menjao. Bio sam odgovoran, ozbiljan, tačan, sve i svakog sam poštovao i nastojao da svakom maksimalno izađem u susret.
Moram da istaknem, da je bačkopalanački Dom zdravlja najbolji vozni park imao u vreme kada je direktor Carine bio Mihalj Braca Kertes. Tada su se u našem voznom parku nalazila vozila Ford i Mercedes.
Brigu o voznom parku, što je u poslu kojim sam se bavio veoma važno, vodio je najpre AMK „Bačka“, potom „Napredak“, a na kraju mog radnog veka o ispravnosti vozila brinuli su mehaničari Doma zdravlja u kome sam i sam radio – napominje Vukosav.
Sa setom se Jovo seća svojih početaka, kada su u celoj bačkopalanačkoj opštini asfalt u ulicama, imali jedino Bačka Palanka i Gajdobra.
– Dešavalo se da zbog blata, nisam kolima mogao doći do kuće pacijenta. U takvim situacijama u pomoć su priskakle komšije, poznanici i prijatelji bolesnog, noseći ga na nosilima do kola hitne pomoći. Svakako da to nije bilo lako, ali na sreću uvek se sve dobro završilo. Moram da napomenem, da sam posao vozača obavljao sa mnogo volje, želje i ljubavi. Nema sumnje, da je dobra koncentracija uz ispravno vozilo bila od presudnog značaja, što sam ga sa uspehom obavljao preko tridesetpet godina. Jedan od razloga što sam bio uspešan vozač je, poštovanje svih učesnika u saobraćaju. Prošlo je gotovo dvadeset godina od kako sam u penziji, ali i danas često sanjam kako vozim pacijente – naglašava Jovo.
Svakako da bi put kojim je prošao Jovo Vukosav, mogao biti putokaz mnogima koji danas sede za volanom. Njegovo iskustvo u poslu kojim se tako uspešno bavio i saveti koje i danas nesebično daje drugima, sigurno su od velike koristi, posebno onima koji su tek počeli da voze.
Porođaj u kolima hitne pomoći
Jedan od lepših trenutaka koje Jovo Vukosav pamti je porođaj u kome je na svet u kolima hitne pomoći došla zdrava i živa bebu.
– Roditelji deteta rođenog tog dana,zvali su me na njegov ispraćaj u vojsku. To je nešto što se pamti ceo život – kaže Jovo Vukosav.
U epidemiji Variole vera bio na Kosovu
Početkom sedamdesetih godina, u eri epidemije – Variole vera, Jovo je kao vozač boravio u kosovskometohijskoj opštini Istok, gde je obavljana vakcinacija stanovništva. Pored njega ekipu bačkopalanačkog Doma zdravlja, činili su, dr Borivoj Mirkov i Bojan Unčanin.
