Zamena teza

1487

Ulazim na popularnu društvenu mrežu, da vidim šta svet radi danas. Listam i nailazim na vest da je preminula Milena Dravić. Čitam razne tekstove posvećene njoj i neke njene intervjue. Čitajući saznajem puno lepih i zanimljivih stvari. Sviđa mi se način na koji se izražava, a i način na koji razmišlja. Pametna je. Bila.

Uz svaki intervju ima i par slika. Od onih iz mladosti, do ovih poslednjih, pred sam kraj. Zaustavljam se i posmatram slike. Bila je izuzetno lepa žena. Njena lepota je sa godinama postajala sve jača, upadljivija. Spajam sliku i ono što sam pročitala. Kompletna ličnost. Lepa, prelepa žena, dama pre svega. A uz to je i pametna. Kakav blagoslov. Kakva moć. Kakva retkost danas. Nažalost.

Milena Dravić

Nastavljam da listam dalje, a ispod teksta o takvoj ličnosti nailazim na objavu BITNIH dešavanja sa malih ekrana. Ljubavni trouglovi, mnogouglovi nekih popularnih pojava današnjice. I ovi tekstovi su ispraćeni fotografijama, i to celom galerijom. Vidim slike nekoliko devojaka, dugih užasnih kosa. Nokti veštački. Usta naduvana. Pokušavam da shvatim ko je tu ko, ali mi ne uspeva. Svaka liči jedna na drugu. Kao serijski proizvodi neke fabrike iz Kine.

Jovana Vukadinović je apsolvent srpske književnosti i jezika. Njen blog „O svemu pomalo“ je nastao iz velike ljubavi prema knjigama.

Ostavljam telefon i počinjem da razmišljam. Kako smo došli do toga da ispod teksta o velikoj Mileni Dravić stoji tekst o o ovakvim stvorenjima? Koliko su se vrednosti, a i celo društvo, promenile. Mi smo dozvolili da se to desi, i prihvatili smo. Ko je kriv zbog svega toga?

Sa ovim razmišljanjem i pitanjima se spremam za posao. Zapadam u kolotečinu i vremenom zaboravljam na razmišljanja od jutros. Večeras imam dogovor da izađem sa društvom, ako se to može smatrati izlaskom u današnjem smislu reči. Kako god se to nazivalo, meni prija, i rado organizujem i odazivam se na pozive za ovakva okupljanja.

Naš sto nas čeka u kafani. Ulazimo, a kada nas konobar vidi, počinje da se smeje i pozdravlja nas. Sedamo za sto, naručujemo piće i kreće razgovor koji se prekida samo ako zasvira neka od naših pesama. Uživamo i ne obraćamo puno pažnju na ostale goste. Zato toliko i volim ove naše „izlaske“.

Dok mi razgovaramo, čuje se neki lom. Neko za susednim stolom je srušio flašu. Prvi put od kada smo došli bacam pogled po celoj kafani. Ima dosta ljudi. Pogled mi se zadržava na grupi ljudi koja sedi za jednim stolom. Tri plavuše, opeglanih plavih kosa, sa veštačkim trepavicama i istim takvim noktima. Imaju crvene karmine na usnama. Žele da dodatno naglase njihovu veličinu, ne shvatajući da izgledaju jako smešno. Nisu stavile dovoljno kubika, ali sledeći put sigurno hoće. Obučene su u nešto što meni više liči na delove garderobe. Posmatram ih neko vreme. Piju neka skupa pića, to se valjda mora kada su u društvu nekoga ko će to da plati. Zanima me kako će sa takvim noktima zahvatiti čašu, a da se međusobno ne povrede. Uspevaju. Valjda su uvežbane. Posmatram ih kako piju, plašeći se da se čaša ne izgubi u tim naduvanim crvenim usnama.

Milena Dravić

Stalno gledaju u telefone, mlate glavama konstantno provlačeći rukama kroz kosu. To se valjda danas tako radi. Šarmiraju partnere, noć je duga i čaše uvek moraju biti pune.

Jedna od njih ustaje i odlazi do toaleta. Nešto čupavo nosi u rukama. Shvatam da je to torbica. Posmatram njen hod. Imam osećaj kao da hoda na nekim štulama, a ne na svojim nogama. Preti da sruši sve stolove koji se nađu na putu do toaleta. Gracioznost i elegancija današnjice.

Posmatrajući sve ovo kroz glavu mi prolazi slika Milene Dravić. Misli od jutros se vraćaju. Ljudi, šta se desilo sa nama? Kada su se stvari toliko promenile? Kada je postalo normalno pažnju posvećivati samo spoljašnjem izgledu? Kada se prestalo raditi na sebe, a da to nije samo vizuelno? Kada su individualnost i posebnost postale precenjene? Zašto se svi trude da budu ukalupljeni, a ne svoji i posebni? Dozvolili smo da se dame zamene ovakvim proizvodima modernog sveta. Postale smo loša kopija svetskih selebriti ličnosti. Žene su izgubile otmenost, prefinjenost, individualnost, posebnost, stil. Zar niko ne vidi u kom pravcu idemo? Nikome izgleda ovo ne smeta. To nije normalno. Žena ne sme da se pretvori u praznu ljušturu, koja „lepo“ izgleda, a iz nje ništa osim gluposti i prostakluka ne zna da izađe.

Došla sam kući, otuširala se i legla. Uzela sam telefon i ponovo pročitale tekstove o Mileni Dravić. I slike sam opet pogledala.

Milena Dravić

Milena, hvala Vam što ste, pored svega ostalog, za sve nas koje ne želimo da podlegnemo pravilima današnjice, pokazali kako jedna prava žena i dama treba da izgleda, da se ponaša i da govori.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here