Odredbama mirovnog ugovora iz San Stefana nisu bile zadovoljne balkanske države poput Srbije, Rumunije i Grčke. Jedino je Crna Gora odredbama ovog ugovora pored državne nezavisnosti dobila znatno teritorijalno proširenje.
Ovaj jednostrani akt Rusije razljutio je i velike evropske sile, a posebno Veliku Britaniju i Austrougarsku. Sa bugarske teritorije Rusima bi u bliskoj budućnosti bilo omogućeno osvajanje Carigrada i potpuna kontrola nad moreuzima Bosfor i Dardaneli. Ruska kontrola moreuza i rusko izbijanje na obale Egejskog mora dovela bi u pitanje britansku prevlast u istočnoj trgovini.
Britanski brodovi su odmah posle potpisivanja Sanstefanskog ugovora uplovili u moreuze, a britanska diplomatija je zauzela preteći stav prema Rusiji. Francuska i Austrougarska svaka zbog sopstvenih interesa stale su uz Veliku Britaniju. Rusija je bila primorana da se podvrgne arbitraži velikih sila.
Na inicijativu Austrougarske planiran je kongres najmoćnijih evropskih država, na kojim bi se razmotrile odluke Sanstefanskog mirovnog ugovora. Ubrzo su se na austrijski poziv odazvale Velika Britanija, Italija, Nemačka, Rusija, Francuska i Turska. Za mesto održavanja kongresa određen je Berlin, a otvaranje je zakazano za 13. jun 1878. godine.
Predstavnici slobodnih balkanskih zemalja nisu mogli učestvovati u radu Kongresa, ali su dobili pravo da pismenim putem iznesu stavove svojih vlada. Srbiju je u Berlinu predstavljao njen ministar inostranih poslova Jovan Ristić. Razočarana ruskim stavovima po pitanju srpskog teritorijalnog proširenja, vlada i knez Milan Obrenović potražili su pomoć od Austrougarske.
[wonderplugin_slider id=22]
Beč je obećao pomoć Srbiji po pitanju nezavisnosti i teritorijalnog proširenja, ali ne u pravcu Bosne i Hercegovine, već u pravcu Niša, Pirota, Vranja i Trna. Berlinski kongres trajao je mesec dana i završio rad 13. jula 1878. godine, a ishod pregovora bio je Berlinski mir, koji je priznao Srbiju, Crnu Goru i Rumuniju kao nezavisne države.
Stvorena je autonomna Kneževina Bugarska, dok je Istočnom Rumelijom upravljao sultanov namesnik. Makedonija je ostala pod osmanskom vlašću, ostrvo Kipar je dodeljeno Velikoj Britaniji, a Austrougarska je dobila pravo okupacije Bosne i Hercegovine, koja je formalno ostala u sastavu Osmanskog carstva.
Sem okupacije Bosne i Hercegovine Austrougarska monarhija je dobila pravo da drži vojne posade u Novopazarskom sandžaku koji je delio prostor između Srbije i Crne Gore. Srbija je postala međunarodno priznata nezavisna država, sa punim pravom na samostalno vođenje unutrašnje i spoljne politike. Takođe dobila je teritorijalno proširenje u vidu četiri okruga Niški, Pirotski, Toplički i Vranjski.
Odlukama Berlinskog kongresa 1878. godine uspešno je okončana borba srpskog naroda,započeta ustankom 1804. godine za nacionalno oslobođenje i stvaranje samostalne države. Međutim veći deo srpskog naroda ostao je i dalje pod stranom vlašću u Bosni i Hercegovini, Vojvodini, na Kosovu, Staroj Srbiji i Hrvatskoj.
U godinama posle Berlinskog kongresa knez Milan Obrenović postaje sve više zavistan od Austrougarske monarhije, pa u ovom periodu vodi austrofilsku politiku. Za austrougarske usluge i podršku na Berlinskom kongresu Srbija je morala da omogući mnoge privredne ustupke Beču.
Sklapajući Austrougarskom Trgovinski ugovor dala joj je najveće posvlastice za plasiranje robe na srpsko tržište. Ubrzo je knez Milan Obrenović sa Austrougarskom potpisala Tajnu konvenciju, kojom se odrekao pretenzija na Bosnu i Hercegovinu i Novopazarski sandžak, a za to je dobio potvrdu Austrougarske da će podržati Srbiju u širenju ka jugu.
Takođe knez Milan je obezbedio i zaštitu interesa dinastije Obrenović. Jednim članom Tajne konvencije Srbija se obavezala da bez prethodnog sporazuma sa Austrougarskom monarhijom neće pregovarati, niti zaključivati ugovore sa drugim zemljama. Uz podršku Austrougarske knez Milan Obrenović se 6. marta 1882. godine proglasio kraljem, a Srbija postaje kraljevina, prvi put nakon nestanka srednjovekovne države Nemanjića.
Tokom 1883. godine predstavnici Narodne radikalne stranke podigli su Timočku bunu protiv kralja Milana Obrenovića i njegove vlade. Tom prilikom vlada je proglasila vanredno stanje, a vojska je bunu ugušila u krvi. Tokom 1885. godine Srbija je vodila i kratkotrajni rat sa Bugarskom. Povod za izbijanje rata bilo je ujedinjenje Kneževine Bugarske i Istočne Rumelije, čime su prekršene odredbe Berlinskog kongresa i poremećena je ravnoteža snaga na Balkanu.
U borbama kod Slivnice srpska vojska je pretrpela poraz, posle čega su Bugari ušli u Pirot. Od Austrougarske je zatraženo da posreduje u sklapanju mira, koji je potpisan u Bukureštu. Zahvaljujući ovoj intervenciji Srbija nije izgubila teritorije i nije morala da plati ratnu odštetu.
Posle neuspeha u ratu sa Bugarskom kralj Milan Obrenović je bio primoran na donošenje Ustava 1888. godine koji je znatno ograničio kraljevu vlast. Umoran od državničkih poslova, opterećen privatnim problemima, kralj Milan je odlučio da se povuče sa prestola i to na godišnjicu proglašenja kraljevine, 6. marta 1889. godine kada je objavio svoju abdikaciju u korist sina Aleksandra Obrenovića.
