Otvorio se Lidl. Dočekali smo to i preživeli, do nekog novog otvaranja sličnog objekta. Gužve su bile od rane zore pa do samog zatvaranja. Svuda po gradu se mogu videti ljudi koji nose kese baš odande.
Ljudi su oduševljeni. To su doživeli kao istorijski momenat svog života. Dok su jedni satima čekali da uđu unutra i kupe nešto, drugi su im se rugali. Danima su društvenim mrežama kružile razne slike i snimci nastali na osnovu ovog događaja i ponašanja ljudi tokom istog. I sama sam gledala i smejala se. Jedan dan. Onda sam shvatila da ne treba da se smejem. I prestala sam.
Svuda oko mene sam slušala komentare drugih ljudi na sve to. Zgroženi su. Ne mogu da veruju da ljudi mogu sebi to da dozvole. Ćutim, ne komentarišem. Ali ne zadugo. Slušam ljude koji znaju svaku akcijsku cenu bilo kog proizvoda, u bilo kom marketu. Od ljudi koji uglavnom kupuju one proizvode koji su na sniženju, koji kupuju u buticima polovne garderobe, ili onih sa nazivom „Baš džabe“.
Ne ponižavam nikoga, ali onda treba biti obazriv u davanju komentara, ako ti već radiš
isto, samo ne stojiš u nekim redovima.
Razmišljam dok ih slušam. Da li su oni ti koji mogu da osude bilo koga? Da li su prave osobe za komentarisanje ove situacije?
Nisam mogla više da ćutim i odreagovala sam. Prvo sam ih pitala da li je moguće da ne vide širu sliku svega i da ne razumeju te ljude i njihove postupke. Isto kao i ja. Dobro je što ih ne razumemo, i što nismo došli u situaciju da ih razumemo. Većina tih ljudi je tu zato što mora, zato što su u situaciji da im svaki manje potrošen dinar znači. Zato im i nije teško da satima stoje i guraju se sa drugim, istim. U tim redovima su nečije majke i supruge, koje kupuju namirnice kako bi prehranile svoju porodicu.
To nije smešno, to je strašno i tužno. To je slika našeg društva, stanja u kojem se nalazimo i naše države. To je sirotinja koja je prinuđena da se tuče sa ostalom sirotinjom oko jednog pileta i kilograma banana. Bitno im je da dobiju te stvari, po toj ceni, kako bi im ostalo da kupe i hleb. Ili lek. Ili detetu čokoladu.
Ti isti ljudi, koji su zbog svojih postupaka postali predmet podsmeha, isto tako nisu svesni šire slike ovog događaja. Vide ono što im neko „odgore“ servira. Prikazali su to kao nešto dobro, napredak nas kao države, ulaganja i razvoj.
Potpuno pogrešno. Ti svi godinama unazad koji su negde na vrhu, su doveli do toga da se većina ljudi danas bori oko osnovnih životnih namirnica.
Hleba i igara.
Nije čudno što ljudi to ne vide. Imaju prečih problema, problema opstanka i preživljavanja. Vide dobre stvari, zato što će konačno moći da napune frižider, i da im nešto ostane do sledeće plate. Ovo su doživeli kao da neko „misli i brine“ o njima, a ne bave se time kako su došli do toga da se tuku oko jednog pileta.
Ljudi lepo znaju da okrenu sve u svoju korist i da iskoriste svaku moguću situaciju da sakriju svoja nedela a veličaju svoja „dela“.
Ne mogu da krivim ljude što ih je tako lako prevariti. Nisam došla u takvu situaciju, još uvek. Ali mogu da razumem. Važnije im je da su siti oni i njihova porodica. Kada vide da to mogu, zadovoljni su i srećni i ne razmišljaju dalje od toga. Nažalost.
Kakvo smo društvo postali? Do čega su nas to doveli? Do toga da budemo gladna masa ljudi koju neko treba, s vremena na vreme, da nahrani i tako nas smiri. Gladan stomak ne može da razmišlja ni o čemu drugom, nego kako da bude sit. Došli smo do toga da upravljaju nama, i to na najgori i najniži mogući način.
Sit gladnom ne veruje. Zgrožava se i gadi, a da nije ni svestan koliko je privilegovan time
što ima mogućnosti da živi normalno. Da ne mora da bude deo „srećnog reda“ ispred bilo kog marketa.
Pokažimo malo svesnosti, i nemojmo gledati stvari bukvlno kako nam se serviraju. Nije sve što se plasiraa baš tako. Ne rugajmo se nikome, zato što nikada ne znamo zašto se bilo ko tako ponaša.
Sit gladnom treba da veruje!
