Kada čovek danas sluša Milorada Čegara, friškog penzionera sa dvogodišnjim stažom u trećem dobu, i sam se priseća kako je, pored NATO bombardovanja, propadala srpska privreda, posebno industrija, a još preciznije – metalski kompleks u Srbiji.
Milorad, u familiji, među prijateljima, poznatiji kao Bato koji živi u Obrovcu pored Bačke Palanke, trebao je da bude uča, ali upisao je tehničku školu, radio kao vrhunski elektrozavarivač u ovdašnjoj, nekadašnjoj Metalnoj industriji „Majevica“, pa završio srednju finansijsku školu i radio kao ekonomski tehničar, bio sindikalni rukovodilac za 3.500 metalaca opština Bačka Palanka i Bač, vodio nekoliko štrajkova sa isključivim zahtevima za veće plate i bolje uslove rada, a na devet jutara očevine ostvarivao je prinose od pet tona pšenice i tri tone soje po katastarskom jutru. Čovek koji „momački“ nosi skoro 68 leta, elegantan, moderan, smiren i razložan veli za sebe da ima dobru memoriju i da se dobro seća i lepih i ružnih vremena, vrednih, čestitih ljudi, ali i mangupa, lenčuga i muljatora sa kojima ne voli ni da sedne na čašicu razgovora i obaveznu kafu. To su, veli oni koji su upropastili i ono što je retko ko svojevremeno mislio da se može upropastiti…
– U vreme ekspanzije cele bivše države i „Majevica“ je dinamično rasla – seća se Bato. – U vreme direktorovanja, poodavno upokojenog poznatog Petra Rajkova naše preduzeće zapošljavalo je preko 1.500 radnika (danas oko 150 autor), imali smo nekoliko fabrika, a tada su se zvale osnovne organizacije udruženog rada. Proizvodili smo pumpe za benzinske stanice i cisterne, a ja sam radio u tom pogonu, ali i mašine alatljike, pa i najkomplikovanije obradne centre, koje su bile male fabrike koje su obrađivale metal na mikron. Imali smo livnicu, ali i fabriku poljoprivredne mehanizacije u kojoj su se, pored ostalog, proizvodili i samohodni kombajni za vađenje šećerne repe, berači za kukuruz….
– Ustanem i iscitiram tada važeći Zakon o udruženom radu koji jasno, na samom početku, kaže da o dohotku odlučuju oni koji su ga stvorili, a tada smo to bili mi radnici. Prvi i jedini put u istoriji „Majevice“ podelili smo pola plate viška, a na osnovu ZUR-a, zakona koji je bio radnička i samoupravljačka majka – priča Milorad Čegar.
Tada se sarađivalo sa velikim svetskim kompanijama kao što su „Mooro“, DAJC, velike italijanske, austrijske fabrike, a tržište palanačkih metalaca je bila cela bivša Jugoslavija, ali i SSSR kao i brojne evropske države…
-Pre raspada države naša firma stalno je ulagala u nove pogone, a naš deo preduzeća bio je najprofitabilniji. Jednom prilikom želeli smo da mi radnici prvi put u istoriji „Majevice“ podelimo višak, a na osnovu ostvarene dobiti. Dođoše među nas štrajkače tadašnji finansijski i još neki direktor sa pričom da nemamo pravo. Ustanem i iscitiram tada važeći Zakon o udruženom radu koji jasno, na samom početku, kaže da o dohotku odlučuju oni koji su ga stvorili, a tada smo to bili mi radnici. Prvi i jedini put u istoriji „Majevice“ podelili smo pola plate viška, a na osnovu ZUR-a, zakona koji je bio radnička i samoupravljačka majka – priča Milorad Čegar.
Međutim, ubrzo su nesrećne okolnosti tog vremena, zahvatile i „Majevicu“.
-Neki „stručnjak“ navodno je u Ukrajinu „prodao“ 100 pneumatskih sejačica u vrednosti dva miliona dolara. Vreme prolazi, a para nema, vele garant će Moskovska banka nadoknaditi novac našoj banci. Kažem da je to laž, jer ništa ni od banaka, ni od naših para. Izgubili smo obrtna sredstva, sve je krenulo po zlu. Jedino sam ja od tadašnjih 961 radnika proglašen kao tehnološki višak i to kao sindikalni vođa koji je tražio objašnjenje i krivce, odnosno one koji su maznuli naše pare. Bio sam na trećegrupni invalid na (ne)sreću, pa sam na tržištu rada do ostvarenja prava na punu penziju primao 50 odsto buduće penzije koja, kao i mnogim kolegama metalcima, ne prelazi 200 evra – objašnjava Bato kako je krenula propast fabrike.
Čegar je sa suprugom izrodio, odranio i iškolovao na višim školama dve ćeri koje su udate i danas žive u Novom Sadu i Beogradu. Ponosan je na dve unuke i dva unuka. Kaže da mu je malo žao što će lepa kuća od oko 200 kvadrata u Obrovcu biti možda prazna, ali da je dom gradio sporo, dosta stvari sam napravio, on i supruga se nisu preterano odricali, išli su na more, davali na sebe, uvek vozili automiibil…
– Malo je smešno kada nekome pričam da sam učiteljsku školu napustio zbog pevanja – seća se naš sagovornik. – Položio sam prijemni u Somboru, pa i muzičko obrazovanje, ali me je na zub uzeo jedan nastavnik pevanja i proglasio me za antisluhistu, pitajući se kako sam položio prijemni ispit. Naljutim se i na pologudoštu odem iz Sombora, a posle čujem da je na kraju školske godine i namćorasti „Betoven“ otišao iz škole. Nije mi žao, jer sam postao elektrozavarivač, pravi umetnik za zavarivanje obojenih metala, odnosno aluminijuma, bronze, bakra i rosvajda. Bilo je ponuda da radim i kada sam otišao u penziju, ali ovde se za razliku od ponuda u Nemačkoj i drugim zemljama EU, ovaj posao slabo plaća, a ja imam godina. Nasledio sam od oce devet jutara zemlje, a tri dajem u arendu. Nemam mašine, pa platim drugarima da mi porade, ali ostvarujem vrhunske prinose, jer puno čitam, pitam one koji znaju, kupujem vrhunsku semensku robu, prošetam do njiva…
Milorad sa setom kaže da mu je žao što su neki mangupi uništili ono što su generacije vrednih i pametnih ljudi stvarale, seća se svojih sindikalnih poseta kolegama u drugim srpskim fabrikama, ali i u inostranstvu.
– Kao sindikalni aktivista sa još 20-tak kolega svojevremeno odemo u posetu sindikatu u Danskoj – priseća se jedne od životnih epizoda. – Dočeka nas lično tadašnji predsednik njihovog, danskog sindikata Mats Lund, ugosti, provode kroz njihove fabrike, gradove… Ja se oduševim sa Danskom, tačnije sa državom i organizacijom društva, a posebno sa standardom radničke klase. U razgovoru sa Lundom u jednom momentu mi izleti opaska da i mi možemo ovako nešto ostvariti za 10 godina. Domaćin me pogleda i kulturno, dobronamerno konstatova da će nama za dostizanje standarda i prava radnika u Danskoj trebati da prođu barem dve generacije. Čini se da je on bio pravu..
