Pre neki dan mi je neko pozvonio na vrata. Iznenadila sam se pošto nisam očekivala goste. Provirila sam kroz špijunku i videla neku ženu. Stajala je i držala neku fasciklu sa papirima. „Opet skupljaju pare za nešto“ – prošlo mi je kroz glavu. Otvorila sam joj.
Pokazala mi je legitimaciju, ličnu kartu i objasnila o čemu se radi. Nisam je slušala pažljivo, pošto mi se pažnja zadržala na slici malog dečaka sa dudom u ustima. Bolestan je. Teško. Skupljaju pare za lečenje.
Rekla sam joj da sačeka, ušla sam unutra i uzela novac. Zahvalila se i dala mi priznanicu.
Uputila me je kako mogu da proverim da je novac zaista otišao gde treba.
Ne želim da proveravam. Ne zanima me. Ne želim da mislim da neko može da iskoristi ovakve stvari kako bi zaradio novac. Mada, ta opcija postoji. Ali mene to ne zanima i neće me nikada sprečiti da dam novac, ili pošaljem sms poruku. Da pomognem kada mogu i kako mogu.
Na društvenim mrežama često vidim molbe da se pomogne bolesnim ljudima, na razne načine. Uglavnom pošaljem poruku, vodeći se istim mislima, da će otići kome je potrebno i da će pomoći. Da će biti još ljudi koji će odvojiti malo svog vremena i uraditi istu stvar. To nama ne znači puno, a nekome znači sve.
Uglavnom su to molbe za pomoć dečici, koja se, tako mala, bore za život, suprotstavljajući se strašnim bolestima. Bore se za život, a toliko su mali, da ga nisu ni počeli živeti. Ni ne znaju da ga žive. Mali po godinama, ali veliki borci, i to najvećih životnih bitaka. Šampioni!
Rastužim se svaki put kada vidim nešto ovakvo. Ta tuga zna da preraste i u bes. Zbog nepravde života, zbog toga što mi se čini da je broj malih šampiona svaki dan sve veći i veći. A pomoći sve manje.
Došli smo do toga da moramo da se lečimo sms porukama! Da roditelji, prijatelji i porodica moraju javno da iznesu svoju najveću patnju i nesreću, kako bi molili za pomoć. Pošto su im sva ostala vrata zatvorena, oslanjaju se samo na sažaljenje sugrađana. Probali su sve i svašta, i nisu uspeli, a vremena više nema. Pošto nisu nečiji, i nemaju para da plate overu knjižice i velike stručnjake. Onda ni ne dobijaju nikakav tretman, nego samo zatvaranje vrata ispred nosa. Nisu „bitne“ osobe, pa onda nisu ni prioritet. Ima bitnijih od njih, koji su svoju „bitnost“ stekli time što imaju novac, i samim tim imaju sve! Pa je..m te državo! I sistem! I društvo! I jednakost! I bitne! I pare!
Glumimo uređenu državu, koja poštuje propise, i nikada ih ne krši. Bitnije su nam glupe formalnosti, poput overene knjižice, nego ljudski život! Vreme i pažnja se posvećuje nekome ko je svojim bahatim ponašanjem, pijančenjem i drogiranjem došao do toga da završi u bolnici. Za njega tamo ima mesta! I on sigurno ima overenu knjižicu! I oko njega se trude konzilijumi lekara. A bolesno dete, koje ni ne zna da postoji, nema mesta i mora da se leči milostinjom drugih!
Svi imamo isti tretman, i svi smo isti! Tako kažu!
Nisu ti „bitni“ ljudi krivi, ne krivim ja njih. Oni samo koriste svoje ime i prezime, položaj i novac. Krivi su oni koji su dozvolili da mogu to da koriste! Kriv je sistem, kriva je država. Oni su samo ljudi koji imaju sve što je danas u Srbiji potrebno, da budete tretirani
kao ljudsko biće.
Odavno stanovnici Srbije nisu isto tretirani. Odavno postoje bitniji, i oni drugi, obični. Odavno traje ova strašna nepravda i odvratno i jezivo deljenje ljudi! Odavno je sve otišlo dođavola! Odavno smo mi „ničiji“ prepušteni sami sebi ili solidarnosti istih!
Molila bih sve ljude, koji su u ovoj grupi nebitnih, da ipak nađu vremena, i da uvek pokažu saosećanje prema drugim članovima iste grupe. Nemojte da vam bude teško da pošaljete poruku, da prosledite prijateljima da urade isto. To nekome znači, nekome je potrebno. Nemojte da budemo kao oni, čija bi briga trebali i mi da budemo! Ima još ljudi koji su osetljivi na patnju drugih, koji znaju šta znači saosećanje, i koji su spremni da urade onoliko koliko mogu. Uradimo svaki put, pošto je očigledno da oni koji bi trebali da reaguju, neće.
Nismo svi isti, nažalost. Razlikuje nas debljina novčanika i broj stranica u žutoj štampi. Ne tretiraju nas isto. U takvom vremenu živimo.
Ali uprkos svemu tome, mislimo jedni na druge! Budimo ljudi!
