Знаменити Бачкопаланчани – 27 знаменитих личности

Бачка Паланка, општина од око 50.000 душа изнедрило чак 27 знаменитих личности. Међу истакнутим Паланчанима је генерал који је ратовао с Наполеоном, филолог који је подучавао Карађорђевића.

Паланачки менталитет не станује у малим или великим местима, већ у главама људи. Да није тако, зар би мала општина Бачка Паланка са око 50.000 душа, у својој историји изнедрила 27 знаменитих људи?

Управо тај славни податак, као и неславна чињеница да се мало који народ уме заборавом огрешити о своје знамените претке, као што умеју Срби, навели су књижевника др Небојшу Кузмановића да све истакнуте личности Бачке Паланке сабере у једну књигу “Српске духовне вертикале” (Матица српска, Нови Сад, 2016).

Тако су се знаменити Паланчани обрели у истој књизи први пут откако је Паланке, а под тим именом ова варош поменута је још 1593. Варош мала, а историјом богата.

– Потребно је с времена на време да застанемо, замислимо се и погледамо у огледало како не бисмо заборавили да ми овде где сада јесмо, не бисмо ни били, а ни постојали, да није било наших предака, нарочито оних који су стварали дела по мери лепог, доброг и истинитог – каже Кузмановић.

А, Бачка Паланка имала је угледне свештенике, народне посланике, филозофе, генерале, књижевнике, педагоге… Један од њих је свештеник и иконописац Рафаил Милорадовић, потомак херцеговачке племићке породице Храбрена Милорадовића. Годину Рафаиловог рођења Паланчани су затурили у сећању, али памте да је 1735. учествовао на црквено-народном сабору у Сремским Карловцима. Као секретар епископа бачког Висариона Павловића бавио се иконописом. Једина потписана икона “Богородица са Христом” насликана је 1724. у Паланци, а данас се чува у православном храму у Нештину. Упокојио се 1758. и почива у порти новосадског Саборног храма.

Генерал Андрија Стојчевић (1758-1810) припада роду који је дао племиће, али и једног од најсветијих изданака Српске православне цркве, Његову светост патријарха Павла, чије је световно име било Гојко Стојчевић. Стојчевић је имао блиставу војничку каријеру. Као војник у хабсбуршкој војсци 1793. био је постављен за заповедника Бродског граничарског пука, а у аустријско-турском рату (1788-1791) командовао је Славонским добровољачким одредом, био командант Деветог петроварадинског пука. Као генерал борио се на италијанском ратишту против Наполеонових снага.

Доктор филозофије Атанасије Влаховић (1782-1850) био је парох сегедински, пештански и старобечејски. Упамћен је као учен човек и даровит проповедник. Но због става да калуђери немају право да сневају о епископском звању, пао је у немилост митрополита Стратимировића, који му је поручио да ако ове своје проповеди штампа, да ће га лишти чина свештеника. Тај сукоб резултирао је преласком Влаховића у католицизам, због чега се пред крај живота горко покајао.

– Тешко ми је браћо, умрети ван светог православља, ван мога српског народа, но Бог је праведан и судиће сваком по правди – записао је Влаховић уочи смрти.

Трговац, издавач и књижар Георгије Кирјаковић (1784-1846) био је један од најбољих познавалаца српске књижевности. Покушао је 1843. да отвори књижару, али није добио дозволу, па је књиге српских писаца продавао илегално. Слала му их је Матица српска из Пеште, а Јоаким Вујић и други савременици – писци поверавали су му своја дела. Он се трудио да писана реч што више продре у српски народ.

Паланчане су задужили и Ђорђе Марковић Кодер (1806-1891), песник, аутор спева “Роморанка” (1862) и преводилац, учитељ мачевања и гимнастике и светски путник, о коме је писао Јаша Игњатовић.

За незаборав је и Аврам Борђошки (1814-1891), свештеник у Мартоношу, Горњем Ковиљу и Станишићу и парох силбашки, затим Јефтимије Вукадиновић (1833-1906), црквени писац, професор и прота кога је одликовао Георгије Бранковић, те Стеван Болманац (1834-1909), књижевник и аутор текстова о пчеларству. Међу виђенијим Паланчанима у Кузмановићевој књизи су и лекар Радивоје Петровић (1840-1878), правник и књижевник Ђорђе Бугарски (1841-1892), политичари Миле Брадваровић (1843-1890) и Богољуб Милетић (1852-1892).

Филолог Момчило Иванић (1853-1916) био је наставник Ђорђу Карађорђевићу 1903. године, а путујући глумац Миливоје Барбарић (1861-1925) сврстан је међу најбоље српске глумце с краја 19. и почетком 20. века. Њему је подигнуто спомен – обележје у Скадарлији.

Познати књижевник Бошко Петровић (1869-1913) објављивао је песме у листовима “Јавор”, “Стражилово” и у “Бранковом колу”. Лазар Борђошки (1870-1926) за педагошки рад одликован је Орденом Св. Саве, а Глигорије Мирковић (1877-1962) био је угледни професор и национални радник.

Свештеник Милоје Т. Марцикић (1884-1963) био је посланик Дунавске бановине, Лазар Мирковић (1885-1968) оставио је траг у историји уметности, као и што су у медицини Сава Бугарски (1897-1945) и Миленко Мерић (1899-1975).

Резбар, калуђер, учитељ и писац

Потомке су задужили и – резбар и аутор иконостаса за цркве у Бачкој и Срему Георгије Девић (упокојио се 1849), његов ученик Сава Љубинковић који је изрезбарио иконостасе у храмовима у Планинском Грабову и у Свилошу, медицинар Светислав Петровић (1861-1881), глумац, писац и калуђер Ђорђе Герман Јовановић (1863 -1892), те Божидар Борђошки (1867-1922), књижевник кога је награђивала Матица српска.

Песникиња Зорка Лазић

Песникиња, унука Светозара Милетића

Међу 27 истакнутих бачкопаланчана само је једна жена – списатељица Зорка Лазић (1878-1948), унука (по бочној линији) народног трибуна Светозара Милетића и супруга познатог писца Симе Лукиног Лазића. Објављивала је поезију и текстове о женском питању у листовима “Застава”, “Жена”, “Дечије новине”. Једино штампано дело јој је “Химна мом деди Светозару Милетићу”.