Slavica Agić je rođena u Bačkoj Palanci, gde je završila osnovnu i srednju školu, a tu je provela i radni vek i živi sa porodicom. Piše poeziju, aforizme i prozu.
– Pisanje je došlo samo od sebe, još dok sam bila dete – počinje svoju priču Slavica Agić. – Prva pesma mi je bila o zimi, o snegu i napisala sam je sa osam-devet godina na zimskom raspustu. Nastavila sam da pišem prvo dečije pesme, a kako sam odrastala, sve ozbiljnije stihove. Satiru sam volela još kao dete, nisam je pisala, ali sam volela da čitam takve stihove. Kod ljudi nisam posmatrala samo spoljašnjost, više sam obraćala pažnju na unutrašnji svet čoveka.
– Po rečima poznanika sam tiha i povučena, možda je to razlog što nisam volela da se ističem, svoje pesme nisam recitovala javno, čak ni u porodici. Imam pune sveske mojih pesama, koje nisam nikome pročitala niti dala da ih vidi, čak ni svojoj sestri, sa kojom sam izuzetno bliska. Sve je počelo kada nam se mama razbolela, pa smo sestra Danica i ja odlazile da je negujemo. Za jedan njen rođendan, ona nas je zamolila da joj više ne donosimo poklone, pa sam odlučila da joj spremim tortu. Odjednom, napustila sam taj posao i sela i napisala joj pesmu. Na njen zahtev, pročitala sam je kada smo bile nasamo i ona je pustila suzu. Kada se skupilo društvo, ja sam pročitala i neke svoje stihove koje sam odabrala za taj trenutak. Mama je sve vreme ćutala, ali kad smo ostale same, ona me pitala, da li ću izdati knjigu. Odgovorila sam potvrdno, ni sama ne znam zašto, na šta mama nije odgovorila.
[wonderplugin_slider id=75]
– Posle majčine smrti, 2015. godine počela sam se raspitivati koliko bi koštalo izdavanje knjige, ali cena je za mene bila neprihvatljivo visoka. Iste godine je mlađi brat je dobio unuče i zvao je društvo da časti, a brat me je naterao da pročitam svoje pesme, što je bilo i prvo javno recitovanje mojih dela. Bio je prisutan i Stevan Kezija, koji je bio oduševljen i izjavio da će izdati knjigu mojih pesama. Svoje obećanje je ispunio i tako je zbirka mojih pesama pod nazivom „Bašta života“ ugledala svetlost dana.
– Počela sam da šaljem svoje pesme i aforizme na razne konkurse i stizale su i nagrade. Prva u nizu je bila treća nagrada od udruženja srpskih književnika u otadžbini i rasejanju (USKOR) iz Beograda i to za aforizam. Posle su stizale i ostale nagrade, a pesme i aforizmi su mi objavljivane u raznim zbirkama, pa čak i na internetu.
– Pišem i jednu knjigu proze koju bih nazvala „Radnička bajka“ ili „Iskra u oku“ videću, a priča je o radničkoj klasi. Radila sam u „Majevici“ i napisala sve muke kroz koje radnici prolaze, pogotovo na teškim radnim mestima kao što je livnica. Pratila sam njihov život od mladalačkih dana pa sve do danas.
Slavica Agić osvojila je mnoge nagrade na raznim konkursima u zemlji i inostranstvu od kojih bismo izdvojili: Nagradu za najlepšu ljubavnu pesmu u kategoriji afirmisanih pesnika u Mrkonjić Gradu, diplomu za najlepšu ljubavnu pesmu u Knjaževcu, za najemotivniju ljubavnu pesmu takođe u Mrkonjić Gradu, pomenutu Treću nagradu za aforizme od Udruženja srpskih književnika u otadžbini i rasejanju u Beogradu, Diplomu za osvojene nagrade Platinasti aforizam, Top 10 nagrađenih aforizama na konkursu humora i satire u Mrkonjić Gradu.
Članica je Udruženja srpskih književnika u otadžbini i rasejanju (USKOR) Beograd, Saveza književnika u otadžbini i rasejanju (SKOR) Novi Sad, kao i Književnog kluba „Dis“ iz BačkePalanke.
Za kraj, evo nekoliko nagrađenih aforizama Slavice Agić:
Kažu da je bogat onaj, koji malo traži – mi smo onda multimilijarderi.
Meni su svi putevi otvoreni, ali su vrata zatvorena.
Davno bi on prestao sa dijetom, da ima šta da jede.
