Jedna od lepših rečenica koje možeš da čuješ jeste i ona: „Ostani Takva.“
U dve reči samo stali su svi komplimenti sveta za taj Univerzum skockan u tebi.
Divna je stvar da neko prepoznaje, razume i želi tvoju takvoću. Takvoću u kojoj je stalo sve ono od čega si sazdan. Slobode, vedrine, suza, malo cinizma, reke mašte, grašaka znoja sa dlanova, rasejanih čuperaka, zamišljenih pogleda, nesputanosti, šašavih misli, besanih noći, muzike, zilion emocija.
I nije to „Ostani Takva“ poruka ta da treba da se ograničiš. Naprotiv. To je poruka za rast u toj svojoj takvoći. Da cvetaš i cvetaš, prelivaš u listovima svu takvovetnost svoju. Da ona bude lepša i snažnija i da mirisi njeni šire se baštama ovog Sveta i svi da ih upijaju. Divno je biti baš takav kakav jesi! O, da! To je čisti dar neki višnji i treba ga negovati i deliti nesebično s drugima.
Ne treba se plašiti svoje takvoće. Treba samo proniknuti duboko u nju, zaroniti, preplivati je jednom, dvaput i biće lakše disati i u njoj i iznad nje. I videće onda koliko zapravo njih želi da se druži s njom, da peva, da smeje se, da čini bezbroj besmislica s tvojom takvom takvoćom. I shvatićeš da ništa na ovom svetu nije bauk, i da ponavlja se iznova ono da prelepi smo u svojim različitostima i da ljude treba pustiti da udju u dvorište tvoje tvrđave. I da zaplešu sve te takvovetnosti i bace u zrak visoko sve dobre vibracije melodija što im zajednički koraci stvaraju.
A, sad, idi u svet i budi Takva!
