Ove godine sam jelku okitila nešto kasnije. Mislim da ne bih ni tad da nije bilo insistiranja od strane najmlađih kako svi imaju jelku sem nas. Ove godine nisam napravila medenjake, tortu, sarmu, ispekla prase. Samo jednu činiju salate, ali nije bila ruska.
Sticajem fantastičnih okolnosti oko sebe imam ljude koji me vole pa u mojoj kući za Novu godinu i Božić nije falilo ništa mada me ne bi brinulo i da jeste nedostajao neki davno utvrđeni, od stane velikih domaćica, neizostavni deo jelovnika. Neko je doneo tortu, neko kolač sa jabukama, rusku salatu i sarmu. Tradicija je bila ispoštovana bez obzira na moju podsvesnu inicijativu da bojkotujem praznike i običaje.
U početku nisam znala da li je zbog ove zime, koja mi što sam starija sve teže pada ili zbog godina koje otvaraju svest u svakom pogledu životnih tokova pa i praznične atmosfere i običaja i tipova ponašanja u određeno doba godine, ovo su bili prvi praznici koju su me da prosto i jednostavno kažem izluđivali.
I ne znam šta mi se desilo. Ne znam zašto sam odustala od medenjaka sa cimetom i limunom, ne znam zašto me je nervirala ideja da kuvam Božićni ručak za svoju porodicu, da uz času vina i sa keceljom oko vrata i neizostavnim repertoarom pesama Južnog vetra, đuskam i kuvam i pevušim tri dana u kuhinji. Stvarno ne znam.
Ali nisam poslušala glas koji je govorio kakva si ti to majka, kakva si ti to žena,kakva si ti to domaćica.
Pa nisam domaćica i ne želim da budem domaćica. Jedno od divnih iskrenih saznanja i priznanja za ovu godinu a i sve naredne.
Jesam majka i uvek ću to biti, a tasovi dobrog roditeljstva i ljubavi neće biti u balansu ako sam skuvala osamdeset sarmi i ispoštovala sve običaje koji postoje, nadmetala se sa instagram i fejsbuk domaćicama u slikama trpeze.
A žena sam zmaj.
Jedini običaj koji sam ove godine želela da zadržim i ispoštujem je druženje sa dragim ljudima koje ne stignem ni da vidim ni da čujem. I to se i desilo. Uživala sam u kumovima, prijateljima, sestri, deci i mužu. Moj praznik je bio smeh, razgovori, kreativne prepirke, otvaranje duše, izjavljivanje ljubavi. Ne postoji lepša i veća tradicija od ove koju ću jedino težiti da negujem ne razmišljajući kako ću se prikazati i pokazati. Okitila sam kuću dečijom grajom, odličnim kartanjem i mirisom vina. Obojila sam večeri prigušenim svetlom uz treptaj sveće na stolnjaku kafanskog stola uz zvuk violine.
I nije bitno u suštini stvari da običaju budi ti koji će voditi vas, bitno je da vi vodite i stvarate običaje.
Možda ću sledeće godine skuvati sto sarmi i ispeći tri tepsije medenjaka, bitno je da uživam u tome. Bitno je da pronađem radost u onome što radim makar bilo drugačije svaki put. Bitno je da slavite rođenje rađajući što više ljubavi, osmeha, emocija povezujući simboliku i smisao praznika kroz svakodnevni Božić duše i tela. Neka to ne bude jedan dan, neka to ne bude onako kako bi trebalo, neka treba da bude onako kako vi sami zamislite. Bez dokazivanja, bez ustručavanja, bez ograničavanja smeha, reči, ljubavi. Neka se svaki put rađa u vama osećaj mira i zadovoljstva uprkos kalupima i neka vas ne brine ako ste se odrekli svega. Jelke, medenjaka, ukrasa.
Uspela sam da mogu da se odreknem svega, to je praznik duše, to je Božić u kom se rađate iznova. To je način na koji želim da praznujem simboliku života kroz običaje i tradiciju. To mi se desilo. I gde ćeš iskrenije slavnjenje Božića od rađanja samog sebe, iznova. Svaka oluja je naznaka da je vreme za promenu, svaki nemir je dokaz da ćeš ponovo naučiti živeti. Tako i ovaj moj bojkot praznika. Od straha da nisam kako treba do ponovnog rađanja i nezaustavljive emocije radosti. Praznovanje rađanja.
