Bilo je deset ujutru, kao i prošlog puta kada smo ga posetili, samo sada nije šetkao pred kućom u košulji kratkih rukava, već nas je zbog snega, hladnoće i pomalo promenjenog zdravstvenog stanja, sačekao na kauču.
Supruga Milka (91) tek što mu je ukapala kapi u oči, jer trenutno vidi samo sa 50 odsto. Što možda i ne čudi, budući da Svetozar Kerkez Sreto u aprilu ove godine puni ravno 100 godina i najstariji je žitelj Čelareva.
U sobi je toplo, ali ove zime je ne greje bukovina, već peć na gas. Milka kaže da više nije kadra unositi drva i ložiti vatru. Sva njena briga usmerena je na supruga Sretu koji će, ako Bog da zdravlja i sreće, uskoro imati veliku rođendansku zabavu koju će mu organizovati sinovac Branko Kerkez – Rinjo u svojoj kafani „Formoza“.
Jedem Čokolino ko beba
Pomalo je u čudu zbog stotog rođendana. „Niko od mojih nije poživeo duže od 88 godina“, kaže i u šali otkriva da nikada nije bio srećniji, jer je miran, ima sve što mu treba, supruga dobro brine o njemu, iako je i ona već u poznim godinama.
Slušni aparat na levom uvu, slabo pomaže. Godine čine svoje. Pije nekoliko lekova, za srce, gorušicu, pritisak i prostatu, mada mu je doktorica tokom nedavnog pregleda rekla da mu je „srce ko u mladića“. Kad ga nešto zaboli ili žigne, pomisli „E, sad je sigurno kraj“.
Ustaje u pola sedam, nakon što je Milka skuvala čaj za oboje. Doručkuje „Čokolino“. Pokazuje mi prstom na kutiju i smeje se. „Ko beba“, kaže. Za ručak jede supicu, pečeni krompir ili pirinač, mada bi najrađe pojeo pasulji kiseli kupus. „On bi da jede sve što ne sme“, kaže Milka koja me je razoružala svojim osmehom, stabilnošću, elanom i pribranošću u 91. godini. Ona je ta koja vodi računa o svemu, o Sretinom zdravlju i domaćinstvu.
„Htela bih da ovom prilikom samo pohvalim Službu Hitne pomoći jer su svaki put došli kada sam ih pozvala“. To im znači puno, jer Sreto ne želi da nigde ide iz kuće, u nikakve bolnice ili starački dom. „Ako treba da umrem, to će biti ovde, u mojoj kući, kraj Milke“. Voli da gleda „Hapi“ tako kaže, najviše zbog Parova koje redovno prati. Zanimljivo mu kad se onako žučno posvađaju. Noć mu teško pada, iako ležu kasnije, oko 11, pola 12. Naučio je da više vremena provodi napolju, na svežem vazduhu, da nešto raducka.
[wonderplugin_slider id=64]
Zima ga, a bogami i godine, zatvorili u kuću i sada mu je teško da prespava noć.
„Budi se u po noći, pa me stalno pita koliko je sati, nekad ga i neki nemir uhvati. A ja mu lepo kažem, nema šta da se nerviraš, sva su deca, unučići, praunučići dobro, nikom ništa ne fali“, kaže Milka. Sreto inače ima sedmoro unučadi i troje praunučadi. Vid i sluh su mu oslabili, ali ga sećanje itekako služi, pa nam tako priča u detalje o svom životu.
Premotava ga kao crno beli film koji je u jednom momentu dobio boje.
Daleka 1919.
„Rođen sam 1. aprila 1919. u selu Bjelaj 18 kilometara zapadno od Bosanskog Petrovca. Bio sam jedno od šestoro dece. U Čelarevo sam stigao vozom krajem februara 1946. godine. Došao sam sam, a kada sam stekao uslove za početak novog života vrlo brzo doveo sam i porodicu. Prva žena umrla je od srca u četrdesetoj godini. Sa njom sam dobio četvoro dece, od kojih je troje živo. Dvanaest godina posle njene smrti, upoznao sam moju Milku sa kojom nemam decu, ali kojoj najviše dugujem što sam dočekao stotu“, priča Sreto i ponosno dodaje da je završio 4 razreda osnovne škole i kurs za ratara.
“Ja sam ti ovde bio među pismenijima. Kada sam stigao, u celom selu svega stotinak ljudi je bilo pismeno. Završio sam osnovnu školu sa vrlo dobrim uspehom. Prvog marta 1949. izabran sam za brigadira ratarskih poslova, a to nije mala stvar. Ko današnji poslovođa. Veći deo radnog veka sam proveo u magacinu poljoprivredne Zadruge. Bio sam vredan. Još sa šesnaest sam otišao na Umsku prugu da radim. Kasnije sam bio i u ropstvu, u Nemačkoj. Tačno četiri godine i tri meseca sam radio kod nemačkih seljaka na poljoprivrednim dobrima. Bili su dobri prema meni, od njih sam mnogo naučio o mašinama i to znanje sam prenosio ljudima po selu kad sam stigao 46”, priseća se Sreto koga politika i dalje zanima, samo sad slabije čuje šta pričaju u vestima.
Novine voli da čita još od 41. kada je komandiru u vojsci donosio štampu, koju je on prethodno čitao. Sada vidi samo naslove. Pokazuje mi crno belu fotografiju.
„To je u Banji Koviljači, pedesete. Slikao me neki Japanac“, smeje se.
Milka je razlog
Sreto u svojoj ženi Milki vidi jedan od razloga svoje dugovečnosti. “Bez nje, ja bih odavno umro. Dobra je domaćica, vredna je, ja sam u njenim rukama. O svemu se brine. Odlazi po recepte, lekove, u prodavnicu, kuva, pere, zove doktore kad me nešto boli. Nisam mogao bolju izabrati. Od kada je došla kod mene u kuću, 22. novembra 1974. nismo se posvađali. Uvek sam je poštovao, a i ona mene”, priča Svetozar koga pamćenje i bistrina očigledno nisu napustili.
“Dolazili su meni tamo u Bosnu mnogi da mi pričaju sve najbolje o njemu. Mora da je to bila sudbina, jer kako baš da se do 46. nisam udala. Biće da sam njega čekala, on je bio suđen.”, kaže Milka sede kose uredno pokupljene pod maramu.
“Jednom me videla pre nego što se udala”, ubacuje se Sreto. “Nije tačno, dva puta”, ispravlja ga Milka. “Dobro se ona udala, da je tražila, ne bi boljeg čoveka našla. Ja sam možda ovako oniži, al sam prava ljudeskara. Mali sam, ali čvrst!”, hvali se pomalo.
Pitamih ima li recepta za dug brak. Milka odgovara: „Nema recepta za dug brak. Važno je samo da se poštujete i razumete jedno drugo. To je sve“, odgovara Milka.
Rukujemo se. Sreto ostaje na kauču, Milka nas ispraća. Od srca smo im poželi zdravlja i da se vidimo za dva meseca na velikoj proslavi Sretinog stotog rođendana u „Formozi“
Samo bez „sikiracije“
Ne postoji neka velika tajna. Nešto što nam je Svetozar otkrio, pa smo zaključili da je sigurno zbog toga dogurao do stote. Nije pio nikakve “eliksire mladosti” niti radio nešto drugačije od svih nas. Nikada se nije prejedao. Nikada nije pio. Ako bi morao da nazdravi “lickao” bi rakiju iz čašice dugo i sporo. Ne voli ni pivo. Bežao je od kafana. Što se tiče duvana, smotao bi ga i zapalio tu i tamo. Ne često. Sportom se nije bavio, ali je voleo da gleda fudbal. Jednom je čak biciklom otišao do Novog Sada da bi gledao Stjepana Bobeka.
Bicikl je vozio sve do pre koju godinu. Majka mu je umrla u 88-oj godini života. Bila je krepka i vitalna žena. Veruje da je uz Milku i genetika zaslužna za duboku starost.
“Znate kako, najvažniji je uredan život. Bez mnogo sikiracije. Od sikiracije se i rak dobiva. Prihvati ono što ti zapadne mirne glave i to je to”, kaže Milka i dodaje da se Sreto nikada nije mnogo nervirao, osim kada je sinove trebalo da izvede na put, jer im je majka rano umrla. Bio je uvek dobrog zdravlja. Nije okretao glavu od lekara, već je voleo da kontroliše zdravlje. Do sada je tri puta operisan. Neostvarenih želja nema, to je, kako kaže, bilo pa prošlo. Oboje jedino žele da, kad dođe sudnji dan, odu brzo, bez mnogo mučenja i boli.
Za mlade imaju samo jednu poruku: „Budite vredni i pošteni. Radite i živite od svog rada, jer ništa samo ne dolazi”.
