Trideset godina Milovan Beli Radovanović, se bavi poljoprivrednom proizvodnjom. Nekada je Radovanović gajio stoku i bavio se ratarstvom, međutim, danas je isključvo posvećen ratarstvu.
Na površinama koje se rasprostiru na više od 100 katastarskih jutara, uglavnom prve i druge klase, Beli kako ga inače svi zovu, već godinama seje i gaji mahom soju.
– U trenutku kada je stočarstvo postalo nerentabilno, u potpunosti sam se okrenuo ratarstvu. Ranije sam na parcelama koje obrađujem, sejao i gajio kukuruz, pšenicu i soju. To je bilo nekada, a danas sejem merkantilnu soju i vrlo malo kukuruza, koliko je potrebno za uzgoj stoke u vlastitom domaćinstvu – započeo je svoju priču Beli.
– Na godišnjem nivou, rod soje je težak 100 tona. Prošlogodišnji rod predao sam zemljoradničkim zadrugama, „Guljaš – agrar“ Silbaš, Agronova“ Parage i „Granaria“ Silbaš. Situacija u agraru već duži niz godina je izuzetno teška. Razloge za takvo stanje je lako pronaći. Naime, dovoljno je reći da je 2012. godine otkupna cena merkantilne soje iznosila 70 dinara za kilogram, a protekle 36 dinara. Takođe 2012. godine otkupna cena merkantilnog kukuruza je iznosila 28 dinara za jedan kilogram, a protekle godine 14 dinara, dakle bila je duplo manja. Sa druge strane cene imputa koji učestvuju u proizvodnji ovih dveju, ali i ostalih poljoprivredenih kultura nekoliko puta su porasle.
[wonderplugin_slider id=64]
– Iz svega ovoga nije teško izvesti zaključak da je stanje u agraru zabrinjavajuće i da će ako se pod hitno nešto ne preduzme biti katastrofalno. Situacija oko dispariteta proizvođačkih i prodajnih cena poljoprivrednih kultura, najviše pogađa male i srednje poljoprivredne proizvođače.
– Utisak je da je država gotovo potpuno zaboravila na mala i srednja gazdinstva. Ne samo da je na njih zaboravila država, već i svi ostali. Činjenica je da ulaganje države u poljoprivredu nije bilo ravnomerno. Naime, stočari su posebno u poslednjih nekoliko godina miljenici države. To je sa jedne strane razumljivo, s obzirom, da je stočarstvo decenijama bilo nekako potisnuto u drugi plan.
– Izlaz iz situacije u kojoj se nalaze mala i srednja poljoprivredna gazdinstva treba pre svega tražiti u tome da ih država zaštiti, kako se ona ne bi našla u još težoj situaciji. Kada se ovome doda da su subvencije za registrovana poljoprivredna gazdinstva do unazad nekoliko godina iznosile 12 hiljada dinara po jednom hektaru površine, a u ovom trenutku su 4.000 dinara, onda je sve jasno. Novac dobijen od subvencija nije dovoljan da bi se uzorao jedan hektar zemljišne površine, a o nečem drugom da i ne govorim– naglašava Beli.
Pre skoro dve godine, Beli je konkurisao za dodelu sredstava za sufinansiranje, odnosno nabavaku poljoprivredne mehanizacije. Na njegovu žalost nije dobio sredstva.
– Bio sam jedan od 450 poljoprivrednika iz cele Vojvodine, koji su konkurisali za sredstva. Na moju žalost našao sam se u grupi od 317 onih koji nisu dobili povraćaj novca u iznosu od 50 odsto od vrednosti kupljene mehanizacije. Na kraju je ispalo, kao da sam konkurisao za nabavku putničkih automobila, a ne poljoprivredne mehanizacije. Mislim, da bi trebalo vratiti subvencije na raniji nivo, odnosno po hektaru zemljišne površine. To bi čini mi se bilo najrealnije i najpoštenije.
– Da situacija u oblasti agrara bude još gora, na neki način postaralo se i Ministarstvo poljoprivrede. Navešću samo jedan primer da ovo obrazložim. Naime, otkupna cena pšenice formirao se mesec dana nakon okončanja poslova na skidanju ovog useva. Ovako radeći, nije moguće očekivati poboljšanje stanja u ovoj oblasti. Poljoprivredni proizvođači moraju znatno ranije znati cenu i sve ono što je vezano za isplatu pšenice, kukruza, soje i ostalih kultura. Ponoviću još jednom, država mora više brige da vodi o malim i srednjim poljoprivrednim proizvođačima. U protivnom, moglo bi se lako desiti da oni jednog dana nestanu – jasan je Beli.
Kada je mehanzacija u pitanju, Beli ističe da on ima sve potrebne mašine za obavljanje oranja, pripremu zemljišta za setvu, za kultiviranje, zaštitu kultura, ali i njihovu berbu.
– Poljoprivrednu proizvodnju obaljam sa tri traktora, jednim malim IMT 533 i dva srednja marke Belarus. Mehanizacija je uglavnom u dobrom stanju, a jedino što zbog velike površine pod sojom, prilikom njenog „skidanja“, odnosno vršidbe, moram angažovati jedan privatan kombajn. Postojećom mehanizacijom uspevam da obavim sve poslove na parcelama koje obrađujem, a po potrebi pomažem i mojim prijateljima, koji se takođe bave poljoprivrednom proizvodnjom. Kako bi mogao mirno da spavam, ali i da često ne gledam u nebo, da li će doći do nevremena koje mi može desetkovati rod, sve poljoprivredne useve sam osigurao. U slučaju kada nema štete, premija osiguranja mi se vrati u iznosu od 40 odsto. Povraćaj uplaćenih sredstava ne dobijam za parcele koje nisu upisane u registar poljoprivrednog zemljišta, što po meni nije u redu – napomenuo je na kraju Beli.
