Један од оних који су својим делом задужили генерације и генерације српског народа, посебно са подручја некадашње Босанске Крајине, свакако је народни херој Никола Карановић.
Рођен је 14. децембра 1914. године у земљорадничкој породици у селу Пркоси код Босанског Петровца. Као и већини припадника његове генерације, имао је сурово детињство, па је од малих ногу научио на невоље, које су га испоставило се касније, оснажиле и очеличиле.
Управо због њих је „преко ноћи“, сазрео и постао човек. Колико има симболике у томе што је рођен у Пркосима, и што је посебно током Другог светског рата у коме је учествовао од првог до последњег дана, стално пркосио непријатљу тешко је рећи, али, чини се, да у томе ипак има нека тајна веза.
Никола је основну школу завршио у Кулен Вакуфу 1927. године. Након завршетка основне школе, две године се бавио земљорадњом, а после тога одлази у подофицирску школу коју је са успехом окончао 1931. године, стекавши звање подофицира југословенске краљевске војске.
Бомбардовање Београда, 6. априла 1941. године, и почетак рата на просторима тадашње државе, затекао је Николу у Словенији. У то време, налазио се на дужности командира вода митраљеске чете. Међутим, након дебакла, ондашње југословенске војске, вратио се у родни крај.
На самом почетку рата, на подручју Босанског Петровца, Дрвара, Лапца, Босанске Крупе убијено је око 300 људи, а велики покољ становништва обављен је и у његовом родном селу. Првих дана оружаног народног устанка, који је подигнут на територији Југославије у јулу 1941. године, Никола постаје командант одреда Човка, а септембра исте године именован је за заменика команданта Босанскопетровачког батаљона.
У Комунистичку партију Југославије, примљен је у децембру месецу 1941. године. Све што се догађало у његовом селу, али и околним местима тих дана, натерало је Николу да заједно са Славком Родићем, са којим се дружио пре почетка рата и Ђуром Пуцарем Старим, дигну устанак у целој тадашњој Босанској Крајини. Њих тројица су организовали одлазак народа у шуме, како не би био убијен, или послат у логоре од стране непријатеља.
Са друге стране, Карановић, Родић и Пуцар су формирали одреде углавном од младих људи који су тада имали 18 до 20 година. Одреди су се спремали за одбрану народа и борбу са непријатељским снагама. Према процени војних аналитичара, да није било њих тројице, велико је питање да ли би неко на подручју тадашње Босанске Крајине од српског становништва, остао жив.
Улога Карановића, Родића и Пуцара била је у свему овоме велика, па је између осталог и због тог деловања, Никола Карановић у априлу 1942. године постао командант Петог крајишког одреда, а августа исте године и први командант Треће крајишке пролетерске бригаде. Овом бригадом Никола је успешно командовао до августа 1943. године.
Kao командант Треће крајишке пролетерске ударне бригаде у великим биткама на Неретви и Сутјесци a o маршу бригаде из кањона Пиве на Вучево записао је:
„Гледао сам их како са изнемоглих коња скидају сандуке са муницијом, шарце, минобацаче, стављају их на своја изнурена рамена и пењу се на Вучево. Поносан сам био на такве борце који су без команде, самоиницијативно радили оно што треба. Знали су да ће коначна побједа бити наша.“
Након тога, Карановић одлази на дужност команданта Десете крајишке дивизије. Јануара 1944. године, ступа на дужност заменика команданта Петог босанског корпуса, а крајем исте године, постао је командант истог корпуса. Као командант Босанскопетровачког батаљона, у јануару 1942. године у Меденом Пољу, заједно са својим борцима извојевао је победу над вишеструко надмоћнијим италијанским снагама.
Тада је, јуришајући на непријатеља рафалом пушкомитраљеза био рањен. Међутим, иако погођен са неколико метака, брзо се опоравио и вратио у борбени строј. Вреди напоменути, да је Никола као командант Треће крајишке бригаде учествовао у многим борбама, које су се одвијале током Четврте и Пете непријатељске офанзиве. Бригада је добила похвалу од врховног команданта Јосипа Броза Тита, за одбрану рањеника у бици на Неретви. Затим на Прењу, Дрини, Ифсару, Сутјесци, Илијашу и многим другим местима, која су била попришта тешких борби које је његова бригада водила у току свих офанзива.
После рата био је командант дивизије, корпуса и армије, а налазио се и на другим високим дужностима у ЈНА. Никола је завршио Вишу војну академију, а био је генерал – пуковник у резерви. Носилац је „Партизанске споменице 1941.“, као и многих југословенских и страних одликовања, међу којима и пољског Гринвалдовог крста другог реда. Орденом народног хероја, одликован је 20. децембра 1951. године.
Никола Карановић је окончао живот у Сплиту 22. новембра 1991. године у седмадесетосмој години живота. Због ратних дејстава у тадашњој Хрватској, није познато да ли је живот завршио природном смрћу, или је убијен.
Челарево му било у срцу
Мада у Челареву никада није био настањен, Никола је помагао ово место на различите начине. Ову помоћ пружао је највише из разлога, што је у ово село након Другог светског рата стигао велики број колониста из његовог завичаја.
Немерљиве заслуге има за веома успешан рад ТК „Дунав“, у обезбеђивању новчаних средстава за изградњу моста између Бачке Паланке и Илока. Такође му припадају велике заслуге, што је Челарево шездесетих и седамдесетих година прошлог века доживело привредни, културни и сваки други препород.
Биста у центру села
С обзиром, на допринос Николе Карановића у привредном развоју Челарева, група грађана из овог места својевремено је покренула иницијативу да се овом народном хероју изгради и постави биста, која би се налазила у центру села и била трајно сећање на њега.
