Kaleidoskop

722

Znate li onaj osećaj jasnoće, kao kad se razdani i svetlost vas zatekne kako bauljate u blatu? Kao kad se prenete posle ružnog sna;

ili kao da vas neko podigao visoko, iznad svih razloga i vidik vam pukne na sve strane; ili kao kad vam Saturn izađe iz svake kuće;

ili kad padne kiša posle duge i teške omorine i kad se glomazni oblak koji vam je pritiskao teme pretvori u tiho dobovanje olakšanja i još pride dobijete dugu…

Nataša Đurica je psiholog i psihotarapeut, a njen blog „Putevi duše“ su pisane refleksije njenog dugogodišnjeg psihoterapijskog i ličnog iskustva.

Tada, kako god da obrćete slike i predstave života one uvek imaju smisla, sve je u savršenom poretku kao kineska omladina na dočeku Mao Ce Tunga, ili kao slike u kaleidoskopu.
Naravno da će opet doći mrak i težina svakodnevice, da ćemo padati i „oči upirati u zemne stvari“, da ćemo smisao otresati kao „šećer u prahu sa bundevare“… ipak smo od ovoga sveta, dok god smo na njemu.

Naravno da ćemo ljude meriti plitko i površno, po onome vidljivom, jer je lakše; naravno da ćemo suditi jer i nama sude; naravno da ćemo misliti uglavnom na sebe i uglavnom kako je nama najteže… 


Ali sada mislim na te jasne momente, neke Božije istine, koja se iznenada pojavi i donese utehu najtoplijeg zagrljaja, i olakšanje svekolikog razumevanja. Svima dodju takvi momenti. I ne znam šta se vama tada javi, meni uvek i neizostavno samo jedna reč: Oprosti! I ne znam gde bih je pre poslala, gore ili dole, sebi ili drugima…

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here