„Ovde je život totalno drugačiji. Prosečna plata u Sidneju je oko 6000 dolara. Kuće jesu skupe, oko 2 miliona dolara, ali ljudi mogu dobro da žive ako rade, Sidnej nije za besposlene jer su troškovi života veliki. Svi imaju pravo na penziju, imali radnog staža ili ne i ona je za sve ista – 400 dolara nedeljno“.
Ovako za BaP vesti počinje svoju priču Miroslava Dukić, pravnica iz Bačke Palanke koja je svoju sreću pronašla u dalekoj Australiji, tačnije u Sidneju. Odrastajući u radničkoj porodici i sama je znala da posle školovanja na red dolazi zaposlenje, ali kao i mnogima u Srbiji, nije išlo glatko.
„Posle studija u Novom Sadu i završenih niza drugih kurseva – računovodstvo, engleski jezik, kao pravnica u Bačkoj Palanci nisam mogla naći posao. Mama me je nagovarala da pređem u Novi Sad i pokušam da nađem posao, ali nije mi se dalo da ostavim moju Palanku gde sam rođena, gde mi je porodica, kuća, prijatelji… Pošto sam jako želela nešto da radim, pratila sam redovno oglase. U Novom Sadu sam promenila niz firmi. Tražeći uvek nešto bolje, konačno sam našla ozbiljnu firmu, u kojoj je moglo lepo da se zaradi. Pristojnu zaradu mi je donosilo 10 sati rada dnevno, bez dana godišnjeg. Takav tempo posle šest godina, nisam mogla više da ispratim“.
„Za razliku od Balkana, u Australiji žene vladaju“
Život je za Miroslavu spremao bajku. Sasvim slučajno, preko kolege sa posla upoznala je sadašnjeg supruga Mišu, Australijanca srpskog porekla koji je bio u poseti rođacima. Vrlo brzo su shvatili da su jako slični i ljubav je učinila svoje.
„Otišli smo nekoliko dana u Budimpeštu. Tamo me je zaprosio. Bilo je jako čudno jer smo se kratko poznavali, ali dovoljno da shvatim da je on čovek kog sam čekala čitav život. Nekako je pravi muškarac, jako poštuje žene, smiren, pažljiv i iskren. Oni su tamo preko
mnogo drugačiji prema ženama. Nisam navikla da mi muškarac, kad operem sudove ili
ispraznim pikslu kaze „hvala“ i to i dan-danas radi. Pitala sam ga jednom jel’ tako svi muškarci tretiraju zene u Australiji, a on kaže „pa naravno“. Sad, kad sam došla, u to sam se i uverila. Za razliku od Balkana, ovde žene vladaju“, kaže Miroslava.
Ubrzo su krenule pripreme za venčanje, ali i sređivanje vize. Miroslava kaže da je to
bio najstresniji deo. Iako je imala stalan posao i stan na svom imenu u Novom Sadu i sve
garantne papire koje je poslao njen suprug, prvi put su je odbili za vizu. Drugi put su angažovali jednu od najboljih advokatica zaduženih za migracije u Australiju i baš kada su
otišli na bračno putovanje na Maldive, javili su da je dobila vizu. Miroslava je pozavršavala obaveze koje je imala, pozdravila se sa porodicom i prijateljima i 11. marta otputovala za Sidnej.
„Mnogo je poslova koji mogu da se rade, ali najbitnije je da radiš“
Naša sagovornica kaže da postoje zanimanja koja su u deficitu i svake godine imigraciono pravi liste takvih zanimanja. Pre par godina na primer tražili su električare, vodoinstalatere, žene koje rade u vrtićima sa decom…
„Ne znam koji će kadar biti potreban u narednom periodu, ali znam da je u takvoj situaciji dolazak u Australiju dosta lakši. Priznaće vam i srpsku diplomu, čak i platiti avoinsku kartu i ostale troškove. Kada ste u situaciji poput moje, diplomu pravnika vam neće priznati jer im taj kadar nije u deficitu“.
Miroslava dodaje da je visoko školovanje dosta skupo, ali da vam je posao onda zagarantovan. Državne škole su povoljnije, ali njih izbegavaju jer teže dolaze do posla. Što je skuplji univerzitet, više se ceni kod poslodavaca.
„Ja čekam supružničku vizu, a trenutno imam bridžing vizu. Na njoj piše da smem da radim i da studiram, a da bih to mogla moram da usavršim engleski. Kurs engleskog je 500 dolara nedeljno. Pravo na 500 časova koje finansira država imam tek kad dobijem supružnicku vizu“, istakla je Miroslava.
Ona sad čeka vizu, ne radi, ali uči engleski i to vreme koristi da putuje. Kaže da su do
sad za svu dokumentaciju dali oko 11000 dolara, možda i više.
„Za usavršavanje engleskog, da bih mogla da radim kao pravnik, moraću još toliko da
dam i još pored svega, naše diplome se ovde ne priznaju tako da moram ponovo da studiram. Ako se desi da me odbiju za supružnicku vizu, niko taj novac ne vraća i što je najgore nisam sigurna koliko vremena treba da prođe da bi ponovo aplicirala. Tako da je ovde osim dosta novca, potrebno i strpljenje jer se vize i svi papiri dugo čekaju“.
Miroslava dodaje da žene koje rode jedno dete imaju pomoć od drzave na nedeljnom nivou koja je oko 400 dolara. Za dvoje se dobija više, za troje jos više… bez obzira da li majka
radi ili ne, pomoć od države je tu.
„Ljudi ovde mogu lepo da žive, ako rade, Sidnej nije za besposlene jer su troškovi života veliki. Prosečna plata u Sidneju je oko 6000 dolara, a konobarica na primer može da
zaradi i do 200 dolara dnevno sa bakšišom. Kuće jesu skupe i koštaju oko 2 miliona dolara.
Svi imaju pravo na penziju, imali radnog staža ili ne i ona je za sve ista – 400 dolara
nedeljno“.
„Ovde vas umesto petlova, ujutru budi pesma papagaja“
Naša sagovornica kaže da je najveći izazov ipak bio naviknuti se na klimu, prirodu i razne egzotične životinje koje vas okružuju.
„Ovde je zaista prelepo. Sa jedne strane, ljudi kao ljudi, svuda isti, a sa druge, kao da
si na drugoj planeti. Shvatila sam da Miša nije preterivao kad mi je opisivao Australiju kao
prelepu zemlju sa raznim „živuljkama“. Na primer, papagaji raznih boja ovde „vise“ po
banderama i drveću kao golubovi što je prilično smešan prizor. Ovde te umesto petlova budi kreštanje papagaja i nekih ptica sa ogromnim kljunovima. Na našoj kući živi oposum,
životinja koja podseća na mačku, samo malo strašnije izgleda i ima dug rep, a ispod kuće
imamo ogromnog guštera. Zatim svaku noć kad se vraćamo iz izlaska, uvek u isto vreme na istom mestu, pored puta stoji mali kengur i nesto čeka – mislim ili ima dejt ili čeka hranu“, kroz osmeh opisuje Miroslava svoju svakodnevnicu.
More oko Sidneja ima „samo“ ajkule. Nije mi bilo jasno to „samo“ dok nismo počeli da putujemo po Australiji. Zajedno sa svojim suprugom, koji joj je ujedno bio i vodič, posetili su i najopasniji zaliv na svetu, Cape Tribulation blizu Port Daglasa gde pored krokodila i zmija žive neke od najopasnijih meduza na svetu. Tu stoji upozorenje da ni nogu ne smeš da umočis u vodu. Tamo sam prvi put probala burger od krokodila u restoranu gde postoji prirodan bazen (kao jedino mesto gde sme da se kupa) ispred kojeg piše: „U našem bazenu nema krokodila, oni su u našim burgerima“.
Miroslava kaže da su Australijanci izuzetno ljubazni, poštuju jedni druge, ali kada je u pitanju rasna diskrimanacija, vrlo su strogi.
„Ako političari hoće da izglasaju neki zakon koji se narodu ne dopada, građani se bune i on se odmah odbacuje. Austrijanci daju šansu, ali ako je prokockaš, gotovo. Ovde mora sve pošteno da se radi“.
Za kraj razgovora je dodala da joj nedostaje porodica, ali da se nikad ne bi vratila u Srbiju već želi svoje najbliže da dovede u Sidnej.
„Sad je još rano da pričamo o tome, ali jednog dana, ako Bog da, želim da mi moji najbliži dođu, jer Sidnej je idealno mesto za život“, završava Miroslava za naš portal.
