Deca sa kojom je radila su lekari, profesori, direktori, zanatlije, ali pre svega dobri ljudi.
Učiteljica Barica Pilipović provela je svoj radni vek u školama u Obrovcu, Tovariševu i Bačkoj Palanci. Sa decom je radila punih 39 godina i izvela na put 12 generacija. Voleli su je, jer tvrdi da kroz svoj rad akcenat nije stavljala samo na učenju teorija nego učenju dece kako da se vole, poštuju i pomažu jedni drugima.
Svoju prvu generaciju dobila je 1975. godine. Izvela je, kako kaže decu koja se danas bave raznim zanimanjima, ali se niko nije stideo onog što radi jer je uvek na prvom roditeljskom sastanku govorila kako svako zanimanje ima svog doktora. Na taj način roditeljima je stavljala do znanja da ne vrše pritisak na decu.
„Neko dete je izvanredno, neko malo manje. Kod mene u učionici su sva deca bila jednaka i nikad se deca nisu izdvajala ili bila zapostavljena zbog toga što su na neki način drugačija. Izuzetno sam o tome vodila računa“, priča učiteljica Barica za BaP vesti.
Te davne 1975. Barica je radila u osnovnoj školi u Obrovcu. Da bi se formirao prvi razred, falilo je pet đaka i tadašnji direktor, seća se ona, poslao je u čergu da vidi da li tamo ima dece koja treba da krenu u školu.
„Otišla sam u čergu i našla 14 đaka za prvi razred i šestoro dece za predškolsku ustanovu. Sve sam ih aktivirala, njih sedam je bilo u mom odeljenju, ostali kod koleginice“.
Te godine je učiteljica Barica za tu romsku decu, a i za svu ostalu u toj školi organizovala, prvi put, svečani prijem prvaka kakav znamo i danas. Roditelji su uvek poštovali dogovor koji su imali sa njom, a to je da decu u školu šalju urednu, a škola im je obezbedila obuću, odeću i školski pribor.
„Svi su jedni druge poštovali u odeljenju jer sam deci uvek govorila kako nemaju svi idealne uslove za učenje i da nemaju sva deca čak ni sto za kojim sede i rade domaći zadatak. Iz tog razloga sam uvek vodila računa da sav posao deca obave u školi, a moj domaći se nije sastojao u silnim zahtevima, kao što je to danas često, nego je bio simboličan, kvalitetan, ali i pregledan“, kaže naša sagovornica.
Njena saradnja sa decom, roditeljima i direktorom škole zasnivala se na tome da se deci kojoj je to potrebno, pomogne. Dok su se u školama nosile uniforme, ona ih je obezbedila za svu decu. I dok se danas mnogi prosvetni radnici muče sa inkluzijom, učiteljica Barica je ljubavlju prema deci postigla da se u odeljenju sa mnogo različite dece, svi zajedno igraju i pomažu jedni drugima.
Loše reforme školstva
„Meni jako smeta što se reforma obrazovanja radi bez uvođenja srednje petogodišnje učiteljske škole, koju sam i sama završila. To je za mene kvalitet. Ako hoće dualno obrazovanje, onda smo ga mi imali sigurno jer peta godina se sastojala u izvođenju oglednih časova u eksperimentalnoj školi u Sremskim Karlovcima i sva deca iz odeljenja su slušala te časove. To je jako veliki broj saslušanih i pregledanih časova, što je jako značajno za jednog učitelja“, rekla je Barica.
Ona takođe smatra da današnjoj deci u školama mnogo fale učeničke organizacije, kakva je nekad bila pionirska učenička organizacija. Kroz njih, deca su se tokom cele godine učila zdravom takmičarskom duhu i poštovali su školu kao instituciju.
Kako je škola u Bačkoj Palanci nazvana po Desanki Maksimović?
Godine 1992. kada je stigao dopis da nazivi škola treba da se promene i da umesto partizanskih junaka, naše osnovne škole treba da nose imena naših poznatih pesnika i pisaca. Upravo se učiteljica Barica Pilipović zalagala da to bude Desanka Maksimović. Direktor škole tada je želeo da to bude Miloš Crnjanski, ali Barica je bila uporna jer je i njoj samoj Desanka bila veliki uzor. Svoj predlog pravdala je tim što je Desanka Maksimović iza sebe ostavila veliki broj dela koji su ujedno i školska lektira đacima od prvog do osmog razreda. Na taj način se i lakše, bolje i kvalitetnije priprema dan škole. Na glasanju, usvojen je predlog upravo učiteljice Barice.
Razumem današnju decu i njihove probleme, ali ne razumem odrasle
Barica kaže da se decom malo bavi, bilo ko, i roditelji i učitelji. „Ja sam se uvek držala upravo reči Desanke Maksimović koja je rekla kako su njoj deca uvek uradila domaći zadatak, možda ne prvog dana, ali i kad zaborave, oni drugi dan donesu. To znači da ne treba odmah dete kažnjavati ukoliko je nešto zaboravilo već mu dati mogućnost da svoju grešku ispravi“.
Pogledaj: Ružić: Za sada bez zatvaranja škola
