Odlazak mladih u inostranstvo ima trend rasta već 30 godina
Trend odlaska mladih u Srbiji postoji već tri decenije. Ti odlasci su u velikoj meri trajno negativno izraženi u svim demografskim parametrima, a ukupan broj ljudi starosti do 30 godina koji su sreću potražili u inostranstvu nemoguće je utvrditi.
Ono što je izvesno, jeste da je na stotine hiljada mladih, među kojima i veliki broj visokoobrazovanih, od 1991. godine do danas zuvek napustilo našu zemlju.
Koliko je stanovnika napustilo opštinu Bačka Palanka i danas žive u inostranstvu?
Opština Bačka Palanka se ne razlikuje od ostatka Srbije po trendu napuštanja mladih u inostranstvo. Zvaničnih podataka o broju ljudi koji su od 1991. godine napustili opštinu Bačka Palanka i sreću pokušali da pronađu u inostranstvu nema, ali u nezvaničnim izvorima se barata brojem od oko 6.000 ljudi.
Koji su motivi odlaska mladih u poslednjim decenijama? Šta ih je navelo na tu odluku? Da li su zadovoljni tom svojom odlukom? Da li planiraju povratak? Šta bi ih motivisalo na taj korak? To su neka od pitanja koja smo postavili stanovnicima opštine Bačka Palanka koji su u različitim vremenskim periodima napustili svoje rodno mesto i otišli u inostranstvo. Evo odgovora.
„Moji su drugovi biseri rasuti po celom svetu“
Aleksandra Rajković (1989) iz Neština, trenuto živi i radi u Anchorage (Aljaska)
Razlog mog ostanka u Americi
Mi smo svi vrlo upoznati sa američkom kulturom kroz njihove serije, filmove i muziku. Štaviše, ja sam studirala engleski jezik na Fakultetu za pravne i poslovne studiju u Novom Sadu i kroz taj program sam se još dodatno upoznala sa njihovim poslovnim svetom i jezikom. Pa i uz sve to, kada sam prvi put došla na Aljasku prošla sam kroz onaj pravi „culture shock“. I to je mnogo teško da se objasni dok se ne doživi. Ja sam očekivala da ulice budu pune ljudi, kafići, pekare i butici da budu na svakom koraku, ali ne – ovde su ulice prazne! Ovde vidiš saobraćaj i beskućnike na ulicama, kroz koje ti prolazis vozeći biciklom sa jednog posla na drugi, sa drugog na treći.
Studenti koji dođu ovde na ovaj „famozni“ školski program će da dobiju najgore poslove i radiće bez slobodnog dana za minimalac celo leto, iz različitih motiva. Neko se nada da zaradi neki dodatni novac, da proputuje, neko da pomogne finansijski roditeljima, neko da ostane ovde i da pokuša neki bolji život od onog što mu njegova zemlja može da ponudi. A neko će da se zaljubi i ostane zbog te neke osobe – kao što je bio moj slučaj.
Moja majka i dan danas govori mom bratu: „Sandra je otišla u tu Ameriku sa jednim koferom i vidi dokle je dogurala“. Sada posle 4 i po godine, kada se osvrnem, mislim da je ta ljubav bila samo jedna od mnogih faktora koji su uticali na moj ostanak. Ja sam ovde shvatila da mi ne treba tetka, kum ili bilo kakva druga veza u nekoj firmi da dobijem posao. Shvatila sam da ako se potrudim, da će me moj supervisor nagraditi za trud koji sam uložila. Ja sam kao student počela svoju američku karijeru kao čistacica soba u hotelu. Kroz vredan rad su me unapredili u supervizorku, pa sam se prebacila u njihov restoran uz preporuku mojih nadređenih. Tu me je neki „veliki šef“ primetio, jer sam bila jedan od boljih servera i ponudio mi je poziciju u njihovoj kancelariji prodaje kao koordinator i posle samo pola godine su me unapredili u menadžera prodaje. Nije prošlo mnogo kada su me poslali u New Orleans na nedelju dana da postanem Crowne Meetings Director. Svako u svom životu želi da bude nagrađen za svoj rad i trud. U Srbiji je to misaona činjenica, u Americi je to veoma moguće.
Te prve godine je možda samo nekoliko nas ostalo. Prethodnih par godina na desetine studenata je odlučilo da ostavi svoj život u Srbiji i ostane ovde, čak bez papira, da bi pokušali da nešto urade od svog života. Sa neke pete tačke gledišta o kojem mnogi ne vole da pričaju, ali ja ću ovde vrlo kratko da spomenem je kontrola roditelja. Srpski mentalitet je ponekad malo zatucan što se tiče „letting go“. Roditelji pokušaju da „zaštite“ decu, od čega god su oni već zamislili da im treba ta zaštita, a ni ne shvataju koliko uništavaju ono nešto što je najbitnije za neku decu – da budu ono što jesu. Deca nemaju slobodu niti pravo glasa i sa tim im se uništava kreativnost i psihološki (i intelektualni) rast. Kada dođu ovde napokon osete nezavisnost i slobodu da budo ono što zele da budu.
Svaki student koji je ostao ovde mnogo pati. Sve što volimo: naša kuća rođena, naši mama i tata, naši drugari iz klupe nam fale svakog dana, i to nas motiviše da radimo vrednije i da napravimo nešto ovde kako bismo se jednog dana vratili kući i mogli da živimo u tom bednom srpskom sistemu.
Dragomir Boban Bajalica (1969) iz Bačka Palanke, trenutno živi i radi u Barseloni (Španija)
Prag – Amsterdam – Prag – London – Barselona
Moj osnovni motiv odlaska u inostranstvo je bilo studiranje, ali i nestabilna politička situacija 90-ih godina. Nakon završene srednje škole uputio sam se na studije na Filmsku Akademiju u Pragu (Češka Republika), gde sam kasnije i magistrirao filmsku montažu. Koliko je taj dan polaska u inostranstvo i napuštanja moje voljene Bačke Palanke bio važan za mene govori i činjenica da sam zapamtio tačno vreme odlaska. To je bilo 14.01.1992. godine. Voz je polazio u 18:25 časova. Filmsku montažu sam odlučio da upišem nakon prelepog iskustva volontiranja kao čisler (1991) na Avala Filmu, u TV seriji “Zaboravljeni”.
Moj edukativna i radna karijera je veoma uticala na česte selidbe po evropskim metropolama. Prvo sam živeo u Pragu, zatim u Amsterdamu, pa ponovo u Pragu. Nakon toga u Londonu i evo sad sam nastanjen u Barseloni. Ovde radim kao Freelance filmski montažer, uglavnom na dokumentarcima. Zadovoljan sam svojim poslom. U međuvremenu sam se oženio i stekao dvoje dece. Oni imaju 13 i 9 godina i ovde u Barseloni pohađaju redovnu školu po španskom obrazovnom sistemu.
Za sada ne razmišljam o konačnom povratku u Srbiju. Ovde radim, deca se školuju. U Srbiji bi sve bilo mnogo komplikovanije. Naravno, Bačka Palanka mi nedostaje. Pre svega majka, prijatelji, Dunav i moj Klub izviđača. Svake godine dođem u Bačku Palanku, ali ne primećujem neke velike promene. Sve je više-manje isto, osim što su ljudi stariji i nikne poneka nova zgrada. Svoj konačan povratak u zavičaj planiram, ali tek za 20 godina, kada budem prestao da radim.
Snežana Dukić (1990) iz Bačka Palanke, trenutno živi i radi u Mellieha (Malta)
Nema posla u Srbiji za mlade obrazovane ljude
Motiv mog odlaska je bio isključivo egzistencijalne prirode s obzirom da u Srbiji nisam mogla da nađem adekvatan posao na osnovu mog obrazovanja. Takođe, bila mi je potrebna promena sredine, nova iskustva i poznanstva. Osnovnu i srednju školu sam završila u Bačkoj Palanci, a nakon toga na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu stekla zvanje Višeg fiziotarapeutskog tehničara.
U Srbiji sam dugo, na razne načine pokušavala da dođem do posla i zaradim za egzistenciju. Radila sam kao fizioterapeut u Udruzenju Multiplaskleroze u Bačkoj Palanci, masirala, pevala, bavila se kiropraktikom, volonterskim radom… Ali, koliko god da si dobar u poslu kojim se baviš, u Srbiji nije dovoljno da dobiješ stalno zaposlenje i time zadovoljiš bar osnovne egzistencionalne potrebe. Iz tog razloga sam prošle (2016) godine odlučila da odem za inostranstvo. Ukazala mi se prilika i evo me na Malti.
Ovde sam naučila da se u inostranstvu, za razliku u Srbiji, cene vredni i odgovorni ljudi. Trenutno sam zaposlena u restoranu i obavljam sve poslove što uključuje i konobarisanje, kuhinju. Poslom sam prezadovoljna, gazde restorana su divni ljudi i posao mi se jako dopada. O povratku razmišljam u septembru i to isključivo zbog porodice i prijatelja. Nedostaju mi mama i sestra, par prijatelja, pevanje i odmor. U Srbiji nisam bila tacno godinu dana. Kada dođem, provešću vreme sa porodicom i prijateljima, naći ću neki dobar bend i pevati.
Poboljšanje ekonomskog stanja u Srbiji, kao motiv ostanka mladih, je ključna tema na kojoj treba raditi. Stanje se neće popraviti sve dok je aktuelna politika na snazi. Dok su mladi i obrazovani ljudi bukvalno naterani da odu iz svoje zemlje zato sto nemaju priliku da prosperiraju i žive od znanja koje su stekli, dok postoji kontrola medija, diktatura, korupcija i stranačko zapošljavanje u Srbiji bolje neće biti.
Milana Panin (1988) iz Bačke Palanke, trenutno živi i radi u Los Angelesu (California)
Depresija i kukanje se uvuklo mladim ljudima pod kožu jer je tako najlakše
Osnovni motivi mog odlaska u inostranstvo su avantura, iskustvo, upoznavanje različitih kultura, izazovi, putovanja, karijera, upoznavanje sebe.
Osnovnu i srednju školu sam završila u Bačkoj Palanci, a nakon toga završila Fakultet za sport i turizam u Novom Sadu i stekla zvanje menadžera za biznis u turizmu. Nisam nikad radila u Srbiji, pa ni aplicirala za nikakav posao, osim nekoliko studentskih honorarnih poslova koji su imali za cilj zaradu za džeparac.
Prvi put sam otišla da radim u inostranstvu u Dohu (Qatar). To je bilo 2011. godine. Radila sam kao stjuardesa u jednoj avio-kompaniji do 2015. godine. Ovde u Los Angelesu sam od 2017. godine. Trenutno radim u Hilton Hotel, na poziciji rotacija front deska (PBX, front desk i concierge) – odgovoranje na telefonske pozive i upućivanje gostiju na razne informacije, odgovaranje na e-mail, rezervacije gostima, izdavanje računa i naplata, check-in, check-out, koordinacija između različitih departmana. Poslom sam zadovoljna. Vrlo je dinamičan i interesantan.
U Srbiju ne želim da se vraćam za stalno. Živela sam u Srbiji preko 20 godina. Za jedan životni vek za mene je to sasvim dovoljno za zadržavanje na jednom mestu. Naravno Srbiju volim i u Srbiju volim da dođem, ali ne duže od par meseci. Najviše mi nedostaju porodica, prijatelji, hrana, način i stil života, kultura.
Nisam strućnjak za ekonomsko stanje u Srbiji, ali ću reći svoje mišljenje. Ono se popravlja polako, ali i želje ljudi zajedno pod ruku s tim. Ljudi što više para imaju sve će biti više načina kako da se i potroše. Ljudi što više imaju, to više i žele.
Smatram da ljudi u Srbiji (Vojvodina) prilično dobro žive, ali toga nisu svesni. Mi nismo država trećeg sveta, ali subjektivan pogled ljudi ne odražava pravo stanje. Depresija i kukanje se uvuklo ljudima pod kožu jer je tako najlakše. Ljudi neće ili ne žele da se bore. Dobar deo mladih, a i odraslih su veliki egoisti i žele nerealne stvari. Kao da nije dovoljno da se ima hrane na stolu, da se izlazi i druži, da se letuje jednom ili više puta godišnje, da se voze dobra kola i što svi u rukama drže tehnologiju najnovije mode.
Mladi ljudi na svim stranama sveta imaju slične probleme kao i mladi kod nas. Nisu mladi Nemci ili Amerikanci puno bogatiji od nas. Žive po sličnim standardima. Većina njih nije nigde putovala.
Kulturološki gledano, mladi kod nas imaju ogroman potencijal, toliko talentovanih i pametnih ljudi nisam nigde videla na jednom malom mestu. Nadam se da će se u narednih nekoliko godina bar nekolicina njih isčupati.
Socijološki gledajući – prilika ima. Ne živimo u 13-om veku i hvala Bogu živimo u slobodnoj zemlji (što opet mnogi ne vide). Naša reč se računa, imamo pravo da glasa i sopstvenog mišljenja.
Nenena Bajalica (1967) iz Bačke Palanke, trenutno živi i radi u Amsterdamu (Holandija)
Često dolazim kući i intenzivno razmišljam o povratku
Moj motiv odlaska u inostranstvo je dvojak. Imala sam želju za avanturom, ali je i početak rata u Jugoslaviji uticao na moj izbor odlaska.
Osnovnu i srednju školu sam pohađala u Bačkoj Palanci, Filozofski fakultet u Novom Sadu, a Filološki fakultet u Amsterdamu. Po struci sam lingvista. U Srbiji nisam radila pre odlaska. Otišla sam u Amsterdam, gde i danas živim i radim. Zadovoljna sam svojim trenutnim poslom. Radim u edukativnom odeljenju Kuće Ane Frank u Amsterdamu kao projekt-menadžer na koordinaciji edukativnih projekata i kreiranju novih edukativnih materijala.
Kada sam u inostranstvu, verovali ili ne, osim mojih najbližih najviše mi nedostaje jezik. Mi imamo predivan jezik. U poslednje vreme u moju Bačku Palanku dolazim sve češće i ostajem po mesec ili dva. Sve intenzivnije razmišljam o povratku i na taj konačan čin bi mogla da me motiviše politička i društvena situacija u Holandiji.
Dugo sam u inostransvu i možda bolje vidim sa strane da se ekonomsko-politička situacija u domovini polako popravlja. Prošlo je vreme ratova, inflacija, bombardovanja, lošeg imidža Srbije u svetu. Ide na bolje.
