Mila Valihora iz Pivnica s velikom ljubavlju i predanošću pčelarstvom se bavi već 20 godina. Pčelinjak je nasledila od oca kome je obećala da će se o svakoj košnici brinuti te je obećanje i održala.
Sada ima 69 godina i 55 košnica, čeličnu volju, veliko znanje i iskustvo koje je nakon očeve smrti polako sticala među svojim košnicama.
Mila Valihora iz Pivnica s velikom ljubavlju i predanošću pčelarstvom se bavi već 20 godina. O pčelama uvek govori poetično i nadahnuto, a u pčelinjaku radi ali se odmara i relaksira.
„Pravi pčelar razume pčele, one sve kažu, samo treba prepoznati šta govore“, kaže šezdesetdevetogodišnja pčelarka Mila Valihora.
Pčelinjak je nasledila od oca kome je obećala da će se o svakoj košnici brinuti te je obećanje i održala. Sada ima 69 godina i 55 košnica, čeličnu volju, veliko znanje i iskustvo koje je nakon očeve smrti polako sticala među svojim košnicama.
[wonderplugin_slider id=136]
Učila o pčelarenju od očevih prijatelja
Kada je od oca preuzela pčelinjak mnogo su joj kaže pomogli njegovi drugari. „Jedan pčelar iz Silbaša mi je objasnio da svako od nekoga ovaj posao polako uči, on je od moga oca, a ja od njega, što je jedan vid dobrote i poštovanja u prenošenju znanja,“, kaže ova pčelarka.
Kada je prvi put otvorila košnicu i čula zujanje nekoliko hiljada jedinki osetila je strah ali je prihvatila izazov i krenula da upoznaje svet pčela kojim je ubrzo bila oduševljena, a svakodnevno učenje iz iskustva, razgovora, literature omogućili su joj napredak.
„Pčele su savršeni insekti, njih treba upoznati i razumeti jer se jedino tako može ući u njihov čudesni svet koji karakteriše red, rad i disciplina. Tek kada sam došla do te etape, kada sam ih zavolela osetila sam ono pravo zadovoljstvo u radu,“ kaže Mila.
Najteži posao – vrcanje meda
Za nju je najteži posao vrcanje. Često zna, kako kaže biti loše vreme, a posao se ne može odložiti. Pomaže joj sin, nisu se mehanizovali te sve rade ručno. Mila je sa teglama meda uvek na seoskoj pijaci gde je svi poznaju, a ona se trudi da kroz razgovor objasni svima koliko su pčele korisne za sve nas i čitavo čovečanstvo, i kakve bi posledice bile ukoliko bi nestalo pčela.
„Mi od pčela zavisimo, a mnogi toga nisu svesni, od kako pčelarim vodim borbu sa ljudima koji su često nesavesni i neodgovrni, sa prirodom koja ume da nas iznenadi, ali i sa državom koja nema uvek razumevanja za nas u šta sam se uverila ovih dana kada sam morala voziti prikolicu sa pčelama na poligon radi tehničkog pregleda“, kaže ona.
Košnice uskoro seli u Bođane
Trenutno je njen pčelinjak kod kuće u bašti na prikolici, a uskoro će kao i drugi pčelari za pašom košnice seliti u Bođane. Kako često naglašava nije joj cilj velika količina meda već zdrava društva i uredan pčelinjak koji neće uvećavati.
Kako je podvukla svi treba da budu svesni značaja i dobrobiti za čovečanstvo od pčelarstva, zato ih treba voleti i istrajati, te ne odustajati na prvim preprekama.
„U ovom poslu se ne treba rukovoditi isključivo ekonomskom računicom. Pčelari, kao ja i moji prijatelji vole pčele i uvek ih stavljamo ispred sebe. Ni sama ne znam koliko sam puta bolesna, sa temperaturom, a jednom čak i sa upalom pluća radila u pčelinjaku i to sa zadovoljstvom. U ovim godinama važno je samo dobro održavati postojeće stanje i dobro razmisliti kome jednoga dana pčelinjak ostaviti kako bi, kao i pre dvadeset godina, ostao u sigurnim rukama“, zaključuje Mila.
