Svetu i Veliku sredu sećamo se žene grešnice koja je umila Spasiteljeve noge, obrisala svojom kosom i pomazala ih mirom. U ovaj treći dan strasne sedmice Crkva nas podseća i na Judinu izdaju.
Na svetu i Veliku sredu sveti oci su zapovedili da činimo spomen na ženu bludnicu, koja je pomazala Gospoda mirom. Bogosluženje ovog dana otkriva nam silu pokajanja i ljubavi, radi kojih se sila Božja kao ulje izobilno izliva na sve one koji se iskreno kaju.
U ličnosti pokajane žene bludnice vidimo primer velike pokajne ljubavi. Sva četiri Evanđelista opisuju događaj kada je žena bludnica pomazala skupocenim mirom Spasiteljeve noge, naglašavajući da ovo pomazanje predstavlja vid pripreme za Hristovo stradanje i pogrebenje. Svakako da ovoj pokajanje žene bludnice nije bilo odjednom i nije se dogodilo slučajno, ona je prošla kroz unitrašnju ppripremu i obasjna Spasiteljevom silom, omrznula svoja gnusna i grehovna dela, i dok je Gospod večerao u domu Simona gubavoga ona se delatno pokajala za sva svoja učinjena sagrešenja koja su pomračivala njenu dušu.
Himnografija Velike srede nas podseća da je žena skupoceno miro kupila od prodavaca, i pobojavši se zbog svojih sagrešenja ona se odlučila da dragoceno miro izlije na Spasiteljeve noga i na vidljiv način izrazi svoje pokajanje. Nasuprot velikom pokajanju žene grešnice, znameniti himnografi nas podsećaju i na mračno Judino izdajstvo. Zanimljivo je tumačenje Svetog Jovana Zlatoustog o događaju pomazanja Spasiteljevih nogu: „Žena, dakle, vidi Isusa i pristupi mu sa smelom nadom. A ako je žena koja je bolovala od točenja krvi pristupila sa trepetom i zbunjeno iako ništa nečisto nije ispovedila u sebi, jer je njena nečistota, očito, bila posledica njene prirode, koliko li je veći strah i stid morala da oseća ova žena zbog svoje nečiste savesti!
[wonderplugin_slider id=75]
Zato je i prišla Isusu posle mnogih žena – Samarjanki, Hananejki, krvotočive i drugih, i to ne pred narodom, nego u kući. I dok su drugi dolazili da im isceli telo, jedina je ona došla da oda poštovanje Isusu i radi opravdanja duše. Ona nije imala nikakvu povredu na svom telu, i naročito zato svako treba da joj se divi. Ona ne prilazi Isusu kao običnom čoveku – inače ne bi obrisala Njegove noge svojom kosom – nego kao biću koje je iznad čoveka. Upravo zato polaže pred Hristove noge onaj deo koji se u celokupnom čovekovom telu ceni više od svih ostalih delova – svoju glavu.ˮ
Crkva nas u ovaj dan podseća na bezumno delo Jude koji izdajničkim celivom izdade Hrista za trideset srebrnika. U bogosluženju Velike srede svoje molitve i upućujemo Gospodu našem da nas učini dostojnima pokajanja pokajane bludnice koja postade obrazac istinskog pokajanja i preumljenja celog bića koje je okorelo u grehu, ali molimo se spasitelju našem da nas sačuva od bezumnog i pogubnog puta Judinog izdajstva. Sveti Oci jasno govore da se na Veliku sredu sećamo Judinog bezumnog dela, ne zato što je takvo delo dostojno sećanja i pominjanja, već da bi nas podsetilo na stradalni put Gospoda našeg Isusa Hrista i njegovo krajnje smirenje.
U bogoslužbenoj praksi na Veliku sredu se ustalilo i savršavanje Svete tajne jeleosvećenja. Ovde je potrebno naglasiti da Svetu tajnu jeleosvećenja ne bi trebalo služiti ako za to ne postoji naročita potreba, tj. ako nema težih bolesnika koji potrebuju ovu Svetu tajnu. U Svetoj tajni jeleosvećenja Duh Sveti, svojom blagodatnom silom silazi na bolesnika nad kojim se ova Sveta tajna i služi. Cilj njenog savršavanja je dvojak, a sastoji se u opraštanju grehova i molitvi za isceljenje bolesnika od bolesti i nemoći. Govoreći o Svetoj tajni Jeleosvećenja, Sveti Vladika Nikolaj ohridski i žički poučava: „Apostol Jakov piše nam: „boluje li ko među vama neka dozove starešine crkvene te neka čitaju molitvu nad njim, i neka ga pomažu uljem, u ime Gospodnje. I molitva vere pomoći će bolesniku, i podignuće ga Gospod; a ako je grehe učinio, oprostiće mu se“ (5, 14-15). Ne treba dozvati ma koga nego sveštenike, starešine crkvene; ne treba ga pomazivati ma u čije ime (da ne bude vradžbina) nego u ime Gospodnje; neće ga podići ma ko drugi, nego sâm Gospod, niti mu ma ko drugi može oprostiti greha osim jedino Gospod. Zašto uljem a ne nečim drugim? Zato što je tako zapoveđeno, te da bismo mi pokazali poslušnost i veru. Zašto je zapoveđeno da se krštavamo vodom, i miropomazujemo mirom, i pričešćujemo hlebom i vinom? To je Božji izbor i Božje smotrenje, a naše je da slušamo i verujemo. Različiti se elementi upotrebljuju u raznim tajnama, no blagodat je jedna kao što je Gospod jedan, a od Gospoda je sve.
Zašto Gospod potrebuje neku materiju da bi izlio blagodat Svoju na nas? Ne potrebuje Gospod materiju, nego mi: dok smo u materiji, potrebujemo materiju. Snishodeći našoj nemoći Gospod se služi materijom. Nematerijalnim angelima On daje blagodat nematerijalnim načinom. Nemoćan je jelej sam po sebi, kao što je nemoćna svaka materija sama po sebi, no blagodat je Božja svemoćna. Kroz jelej Gospod daje blagodat Duha Svog Svetog, i ta blagodat leči bolne, podiže raslabljene, povraća sumašedše.ˮ
Na kraju, kada je u pitanju bogosluženje Velike srede, potrebno je naglasiti da se u ovaj treći dan stradalne sedmice prestaje sa služenje Liturgije Pređeosvećenih darova, kao i sa čitanjem velikoposne molitve Svetog Jefrema Sirina.
