U okviru ovogodiišnje „Noći muzeja“, 18. maja, u holu gimnazije „20. oktobar“, dr Predrag M. Vajagić je postavio izložbu fotografija povodom 20. godišnjice NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Na šest panoa prikazani su brojčani podaci o agresiji, fotografije civilnih i vojnih žrtava, razrušeni civilni objekti, odbrana zemlje i ekološke posledice bombardovanja naftnih postrojenja. Profesor Vajagić je u iscrpnom predavanju predstavio, pre svega prisutnim srednjoškolcima, koji se nisu ni rodili za vreme agresije 1999. godine, sve posledice bombardovanja i herojsku odbranu protiv višestruko nadmoćnijeg neprijatelja.
Potpukovnik u penziji, Dragutin Dimčevski, kao neposredni učesnik održao je predavanje o herojskoj odbrani zemlje na granici prema Albaniji, na Košarama. Sa vidnim emocijama, ali veoma objektivno, predočio je tih 67 dana velike borbe od aprila do juna 1999. protiv kosovskih terorista, internacionalnih dobrovoljaca-plaćenika, regularne albanske vojske i NATO.
[wonderplugin_slider id=136]
– Bitka na Košarama predstavlja simbol herojstva, junaštva, odanosti, solidarnosti – počinje svoje sećanja na te herojske dane 1999. godine, potpukovnik Dimčevski. – Mladi vojnici od 18 do 24 godine, uspeli su da brane i odbrane svoju otadžbinu od neprijatelja, šiptarsko-terorističkih snaga, plaćenika, pripadnika regularne armije Republike Albanije i NATO agresora.
– Mislim da će bitka na Košarama u novijoj srpskoj istoriji biti izučavana, jer tu se pokazalo da dobro obučena, pripremljena jedinica, brojnije slabija od agresora, uz angažovanje starešina može da nanese gubitke neprijatelju, da mu ne dozvoli da prodre u dubinu državne teritorije. Ovi mladići, dali su jednom vojničku zakletvu, dokazali su da, iako je verovatno strah postojao, na osnovu iskustva iz 1998. godine, odbrana je moguća.
– Moral vojnika se gradi komandovanjem, a održava prisustvom starešina. Teren na ovom delu granice je brdsko-planinski, pošumljen, ispresecan potocima i jarugama, nepovoljan je za upotrebu tehnike, oruđa većeg kalibra. Veoma sam ponosan što sam komandovao kao zamenik komandanta 53. graničnim bataljonom u činu majora, i bio sa tim herojima, koji su uspeli da zaustave agresora.
– Bataljon je obezbeđivao državnu granicu od tromeđe Srbija-Crna Gora Albanija u dužini od 69,9 kilometara, dok je karaula Košare pokrivala 7,1 km. Teren je jedan od najtežih u borbenom i taktičkom smislu, a najsuroviji je bio u nepovoljnim klimatskim uslovima i veoma nestabilan i nemiran, gde su naši graničari i ranije ginuli u odbarni suvereniteta države.
– Za zadatak graničara birani su ljudi prve kategorije, vojnici koji su prošli rigorozne regrutne komisije, sa visokim stepenom samostalnog dejstvovanja. U toku bitke na Košarama od 9. aprila do 5. juna 1999. poginulo je 12 boraca – jedan oficir, jedan podoficir i deset vojnika, dok je ukupno u bataljonu poginulo 16 boraca – jedan oficir, dva podoficira i 13 vojnika, što pokazuje da je najžešće bilo upravo na Košarama.
– Za mene najteži trenutak je bio 14. juna, kada sam po planu iz Kumanovskog sporazuma, morao se povući sa mojom jedinicom. Sa položaja smo se povukli neporaženi, jer smo se u toku bitke zadržali na položaju, naneli gubitke neprijatelju, nismo dozvolili prodor u dubinu, omogućili ostalim jedinicama da zaposednu položaje. Rat nismo izgubili, jer smo se povukli sa položaja sa ljudstvom, naoružanjem, dignutih glava.
– Rat kad se gubi, vojska predaje naoružanje, odlazi u zarobljeništvo, potpisuje se kapitulacija. Ponavljam, bila mi je čast braniti otadžbinu sa herojima sa Košara – rekao je na kraju potpukovnik u penziji, Dragutin Dimčevski.
Duboko poštovanje herojima sa Košara i slava poginulim borcima na braniku otadžbine.
